Споменик показује да Русија памти заслуге Примакова, али и његове лекције, а једна од њих је како се бране национални интереси у најтежим условима.
Примаков је водио неколико живота — новинар оријенталиста и аналитичар, тајни специјални представник совјетског руководства и шеф тајних служби, министар спољних послова и шеф Владе. Могао је бити и председник Русије да се није појавио Владимир Путин.
У суштини, Примаков је био Путинов претходник у смислу заштите националних интереса и неко ко је могао да постане његова алтернатива у случају да се 1999. године у окружењу Бориса Јељцина није нашао сам Путин. Док се у својству Јељциновог наследника није појавио Путин, међу државним званичницима, а и у народу, владало је мишљење да је Примаков довољно способан да се ухвати у коштац са олигарсима, врати самопоштовање и заслужено место Русије на светској сцени, те да представља најбољу опција за будућег председника.
Како пише издање „Взгљад“, Примаковљев заокрет над Атлантиком десио се за време његовог мандата на месту премијера и представљао је црвену линију која је означила да Русија више неће мирно прихватати све потезе Запада. Темељи нове спољне политике нису постављени 1999. године, већ након јануара 1996. године, када је постао министар спољних послова. Управо три непуне године у Министарству спољних послова биле су припрема за оно што се десило 1999. године. Пре тога Примаков је провео четири године на челу Спољне обавештајне службе, већ тада се бавио међународним пословима, али у специфичном формату.
Формулисао кључне циљеве руске геополитике
Јасно је да Примаков није имао утицаја на спољну политику у првој половини деведесетих година прошлог века, када Јељцин на њу практично није обраћао пажњу, а Козирјев, који је тада био на челу МСП-а, водио је спољну политику у складу са либералним митовима о одсуству руских националних интереса.
Средином деведесетих, након што се обрачунао са Парламентом и покушао да врати Чеченију, Јељцин почиње да мења мишљење о односима са Западом и месту Русије у свету. Тада Јевгениј Примаков постаје неопходан.
Доласком на чело Министарства спољних послова, његов утицај на спољну политику постаје опипљив. У првом периоду било је неопходно зауставити распад дипломатске службе и повлачење са спољних фронтова. Примаков је променио атмосферу и реторику, што је већ било веома важно.
Није могао да промени курс спољње политике, јер је њега одређивао Борис Јељцин, али је могао да озбиљно утиче на мишљење председника и да коригује или чак формулише његову политику. Управо је тада Примаков формулисао кључне циљеве руске геополитике, чије је спровођење у дело сачекало Владимира Путина.
Мултивекторска политика
Он је први човек из власти који је заговарао мултивекторску спољну политику Русије, одустајући од једностране и неоспорне оријентације Русије ка Западу, која је преовладавала у првој половини деведесетих. Примаков је почео да промовише концепцију мултиполарног света, који ће неминовно заменити униполарни систем на чијој су консолидацији радиле САД. Управо је Примаков говорио о важности стварања осовине Москва-Делхи-Пекинг као кључног елемента мултиполарног света (што се касније обистинило стварањем групе БРИКС).
Примаков је средином деведесетих формулисао нови приступ односима са Кином, називајући их „равноправним партнерским односима, заснованим на поверењу и усмереним на стратешку сарадњу у 21. веку“. Он је био оријенталиста и одличан познавалац Блиског истока. Штавише, он је од шездесетих година био укључен не само у развој руске политике у том смеру, већ и у тајне дипломатије у региону. Стога је повратак Русије у активну игру на Блиском истоку — такође тестамент Примакова. И не само то, већ и целокупан заокрет Русије ка истоку и југу и одбацивање евроцентричности.
Притом, Примаков није био противник Запада и Америке: он је једноставно врло добро познавао и видео суштину европске и америчке политике и није разматрао руске интересе кроз примитивну призму „анти“. Русија је у његовој геополитичкој концепцији била независтан центар моћи и важан глобални актер, који треба да има своју представу о светском поретку и гради спољну политику на основу сопствене стратегије, а не да се само супротставља туђој игри.
Примаков је био на правом месту у право време. Управо у тим годинама, што је изузетно важно, он је формулисао спољну политику Русије. Примаков није само успорио распад и спречио предају позиција, бранио националне интересе и формулисао циљеве — радио је то у тренутку када су за то постојале минималне шансе. Већ тада је био сигуран у враћање Русије на светску сцену, анализирао будући светски поредак и формулисао његове принципе.