Овог пута летели смо на југоисток Русије, у Астраханску област. Тамо су се ове недеље одржавале војне вежбе српских и руских пилота „БАРС 2019“. План вежбе је подразумевао употребу руских ловаца МиГ-29СМТ и борбено-транспортних хеликоптера Ми-8МТШ.
Мешовите посаде изводиле су вежбу борбених дејстава у току извршења задатака спречавања ескалације оружаног сукоба на државној граници и спровођење акције трагања и спасавања.
Дочекало нас је ветровито и облачно време, али је омогућавало извршење планираних задатака.
На писти су били поређани хеликоптери Ми-8. Поделили су нас по групама, јер је план био да свако „покрије“ различиту тачку — једни ће посматрати тактички десант, други операцију трагања и спасавања. Имала сам срећу да будем на истом лету са официрима две војске. Поред неколико новинара и војника, које смо оставили негде на пола пута, у „мом“ хеликоптеру су били и изасланик одбране Републике Србије у Руској Федерацији пуковник Будимир Гајић, командант 204. ваздухопловне бригаде пуковник Бране Крњајић и представник команде Ваздушно-космичких снага Русије, пуковник Константин Суриков.
Сви смо спремни за полетање. Зачуо се звук мотора. Елисе су се завртеле и десетак хеликоптера се готово истовремено винуло у небо. Невероватан призор. Испод нас је велика, непрегледна Русија. Али, овог пута призор је другачији од оног какав сам досад виђала. Није било ни шума, ни пашњака, ни река, ни језера.
Астраханска област је једини регион у Русији који се налази у пустињској и полупустињској зони, па је поглед из хеликоптера више подсећао на Месечеву површину, какву виђамо у филмовима, него на планету Земљу.
Од буке не чујеш ни своје мисли, али уживаш у сваком тренутку. Желиш да сваку слику урежеш у сећање и овековечиш. Шкљоцамо апаратима, снимамо телефонима и камерама.
Наш лет је трајао око 45 минута. За то време прешли смо више од 100 километара. Чим смо се искрцали, хеликоптер се удаљио.
„Шта сада?“, питам знатижељно руског пуковника, док стојимо усред „недођије“.
Каже да предстоји вежба трагања и спасавања и руком ми показује на једног припадника Ваздушно-десантних снага Русије, удаљеног од нас неколико десетина метара.
„Он код себе има уређај за везу, којим шаље сигнал. Преко те везе треба да га лоцирају хеликоптерске јединице“, објашњава.
Стојимо у „пустињи“ и чекамо. Око нас ниједног дрвета, тек неко ниско и ретко растиње. Ветар се раздувао на тој чистини, хладноћа се увлачи у кости…
Док стојимо и чекамо распитујем се како изгледају операције трагања и спасавања у географски другачијим подручјима, у различитим временским условима… Одједном се издалека чује хука мотора. Два готово иста хеликоптера нам се приближавају, а припадник десантних снага им шаље димни сигнал. Они нас прелећу — облећу, али се не спуштају.
Убрзо бацају уже, а „десантник“ га хвата и муњевитом брзином се успиње. Операција је успешно завршена.
Хеликоптери су брзо напустили наше подручје.
„Изгледа да су нас заборавили“, констатујем шаљиво.
„Предстоји наставак вежбе. Сада ће имати задатак спасавања, али без коришћења уређаја. Посада ће добити само информацију у ком се подручју налазимо и мораће да нас нађу“, објашњавају ми.
Чекамо. Чини ми се да је овог пута задатак тежи. Већ је касно послеподне и убрзо ће пасти мрак. У близини нема ниједног насеља, а од аутопута нас дели неких 4-5 километара.
И поново хука хеликоптера… И димни сигнал… И успешно извршење задатка. Један од хеликоптера се спушта — овог пута да би нас превезао до аеродрома. Укрцавамо се, полећемо… „Како је моћно!“, помислила сам у себи, док кроз прозорчић гледам други Ми-8 како нас прати.
Сви се поново окупљамо на почетној тачки. Пуни утисака препричавамо једни другима личне доживљаје, показујемо једни другима фотографије и видео-снимке. Други новинари су гледали можда и атрактивнију за око, вежбу искрцавања у саставу групе.
Следећи дан сам провела са пилотима ловачке авијације. На писти су поређани „мигови-29“ — руски ловци који су у служби и Војске Србије.
Посаде „мигова“ извеле су офанзивне и одбрамбене операције, као и пресретање ваздушних мета. На дневном реду је било и бомбардовање циљева на земљи дању и ноћу.
Иако су посаде мешовите, никакве језичке баријере не постоје. Чак и ако негде запне у комуникацији, једни и други схватају контекст, смисао реченице.
Назив БАРС овим вежбама није дат случајно — то је скраћеница за „Братство авијатичара Русије и Србије“, а то братство из године у годину само јача. Циљ вежби је размена искустава и јачање војне сарадње између две земље.
Крај дана је означио и наш повратак у Москву. Пилоте ловаца и хеликоптера је чекао лет у ноћним условима, а нас наш „антонов“ — исти онај авион којим смо стигли у Астрахан.
Док летимо ка Москви, знатижељно улазим у кокпит и гледам облаке и боје које се смењују на небу.
„Имам утисак да стојимо у месту, као да се авион не креће“, кажем посади.
„И стојимо, само се Земља окреће“, шаљиво одговори један од њих.
Сада нестрпљиво ишчекујем када ће аеродром „Чкаловски“ у Подмосковљу бити поново моја почетна тачка за нека нова путовања и авантуре. Надам се — ускоро. Чекам још једно московско јутро и „војничко“ буђење пре зоре.