„Ко преседа на други превоз ― испред нас је аутобус број 32, нека пожури“, „Може ли неко да уступи место мајци са дететом код средњих врата?“, „Може ли данас карта за све путнике да буде осмех на лицу, уместо бус-плус картице“, упућује молбу контролорима. То је оно што, између осталог, овај возач свакодневно изговара преко разгласа на градској линији 35 превозника „Ћурдић“.
Одавно се није десило да једна лепа вест оволико обасја медијско небо Србије као прича о возачу градског аутобуса Љуби Маринковићу. Нема медија који није написао чланак о овом скромном човеку који само ради посао који воли и сваким даном се труди да га ради на најбољи могући начин. Ништа чудно, зар не? Или ипак јесте?
Иако они који користе ову линију аутобуса за њега знају већ две године, права слава дошла је када је извесна Марина посветила један статус човеку којег не познаје, али који јој је улепшао дан пажњом, васпитањем и одговором на њено питање ― да ли то ради сваки дан. „Да... Ја волим свој посао. Није ми тешко да се мало више потрудим“, одговорио јој је кроз осмех.
Кроз широки осмех и у разговору за Спутњик каже:
„Не сматрам да је то што радим нешто необично. Тако се понашам читав живот. Увек се трудим да радим најбоље што могу. А позитивна енергија је саставни део мог живота. Просто ― то сам ја. А то је сада само дошло до шире јавности и драго ми је због тога. Слагао бих када бих рекао да ми не импонује“.
Маринин статус је постао виралан (што можда и није чудо за друштвене мреже), али убрзо су Љубу почели да салећу и медији (што можда и јесте чудно). Лепа прича, без сензације, без трагичних детаља, без ријалити позадине, одједном је заузела све портале. И сви желе да чују нешто о Љуби. Све то просто буди наду да су нека можда лепша времена пред нама.
Толико енергије да се некоме улепша и олакша дан не може да прође незапажено.
„Суграђани ме подржавају. Људима је стало да награде такво понашање, умеју то да цене... Зато бих препоручио свима да раде што савесније, да шире добру енергију што више могу, јер наши суграђани, и не само они, већ цео свет, то заиста умеју да препознају. Ова прича је прешла наше границе, људи из иностранства ми пишу, честитају, пружају подршку, преносе своје утиске. Једна госпођа из Бијељине ми је написала да јој је син рекао да ће кад порасте бити шофер Љуба и да ће помагати људима. Све то ми показује да радим неку добру и лепу ствар, да мој труд није узалудан. Захвалан сам свима њима, мотивише ме све то“, искрено говори Љуба, додајући:
„Када ме неко послуша и, рецимо, устане трудници, или кад сустигнем други аутобус како би неко прешао у њега, осећам се срећно, корисно... Поносно“.
Љуба Маринковић каже како сву позитивну енергију црпи из породице. Има три сина, на које је јако поносан, а на путу је четврто дете. Уз осмех изговара како би волео да добије ћеркицу. Неизмерно је захвалан мајци сина из првог брака, Маји, која је поднела највећи терет око сина Стевана, као и супрузи Александри на подршци коју му свакодневно пружа. Без свих њих не би могао да буде оно што јесте ― позитиван, насмејан, весео и свој.
Љубав према волану наследио је од оца, који је 40 година возио за ГСП, а позитиван став према животу, јаку жељу да некоме помогне, каже да највише дугује својој покојној мајци Олги. Она га је научила како, и када је тешко и чини се безизлазно, позитиван став може да окрене све набоље. И тога се придржава сваки дан.
Он додаје да је моћ позитивне енергије којом зрачи велика. То показују и реакције великог броја медија, а посебно реакције људи и у аутобусу и на друштвеним мрежама.
„Има много мојих колега који раде сличне и лепе ствари. Људи су жељни осмеха. Бар њега можемо да пружимо једни другима. Увек. На шалтерима, у продавницама, амбулантама, у саобраћају... Верујте ми, вреди“.
Други о Љуби
Дугогодишњи пријатељ нашег јунака, предузетник Марко Грандић, каже да га Љубино понашање не изненађује:
„Он је просто такав. Весео, ведар, духовит, добронамеран у свим ситуацијама. Увек је добродошао у друштву, и од свих добро прихваћен. Мени само није јасно где смо ми као друштво, када најнормалније и васпитано понашања једног појединца оволико одјекне у медијима и постане сензација. Да ли то више говори о нама или њему?“
А какав је Љуба као пословни партнер, рекао нам је Дарко Поповић:
„Љуба као партнер је исти као и Љуба пријатељ. На све и увек гледа позитивно. Велики је перфекциониста, изузетно је вредан и увек тежи најбоље урађеном послу, ма колико му то времена одузимало. Увек жељан да помогне коме може. Често зна да бескућницима подели нешто од наших производа, како би их нахранио. Недостаје нам његово чешће присуство у фирми, да нас покреће“.
Љуба уме и да се љути
Иако важи за изузетно позитивну и веселу особу, и њега неке ствари наљуте и изведу из такта.
„Па, неправда… То ме најчешће наљути. Не волим када видим да људи мисле само на себе. Треба мало више да посматрамо људе око себе. Без обзира на то да ли се ради о саобраћају, превозу или било којој сфери живота. Ако некоме не можемо да помогнемо, оно бар да га не саплићемо и не ометамо га. Мене ја мајка тако учила, и ја се тиме водим кроз читав живот“.
Љуба се у младости бавио фудбалом, који је много утицао на формирање његове личности, и помогао му да касније буде успешан, ма шта да је радио. Стекао је радне навике и дисциплину. Бављење спортом га је научило да се увек мора тежити најбоље извршеном задатку. Само тако можемо изаћи као победници из свих изазова. А одвукло га је са улице и од лошег друштва.
Није тешко бити фин ― говори често у друштву. За њега заиста није, он то показује из дана у дан. Да ли је за нас? Морамо бар да се запитамо да ли је једно обично „Добар дан“, „Довиђења“ или „Пријатно“ постало толико ретко, да је постало вест.