Изјаве америчког председника Доналда Трампа о повлачењу америчких војника из Сирије имале су контрадикторне резултате — ширење америчке војне мисије у областима богатим нафтом (Рака, Римелан и појас од Дејр ел Зоре, до Хаске, који се налази под контролом Курда).
Док званичници у Москви истичу да је свака експлоатација природних ресурса једне суверене државе без њеног пристанка нелегална и да нафтна поља припадају сиријском народу, те да по овом питању неће сарађивати са САД, Вашингтон следи своје интересе.
Како Американци виде Сирију
Специјалиста за америчке студије Андреј Кошкин сматра да, из перспективе Вашингтона, Сирија, као суверена држава, постоји само на папиру.
„Американце не занимају правни оквири. Они не признају Асада као легитимног председника. Према њиховом мишљењу, у Сирији не постоји законита власт, тако да им нико ништа не може забранити“, рекао је Кошкин.
И док су руски експерти сагласни да овакви потези САД нарушавају суверенитет Сирије и негативно утичу на благостање сиријског народа, који је исцрпљен дугогодишњим сукобима на својој територији, они ипак имају различите ставове о томе шта стоји иза овакве америчке политике.
Неки као разлог наводе истрајну борбу Вашингтона са Асадовим режимом и покушај да се кроз контролу нафтних поља спречи опоравак разрушене сиријске економије, а самим тим и побољшање унутрашња ситуације у земљи.
Не треба заборавити ни политичку борбу унутар самих САД. Доналд Трамп већ дуго трпи оптужбе Демократа да је повлачењем из Сирије изневерио америчке интересе. Ту је и економска страна, коју поткрепљује изјава Доналд Трампа да се ова нафтна поља могу користити за финансирање америчких акција у Сирији. Иако се у медијима често провлачи тврдња да ће новац од продаје нафте завршити у „црним касама“ америчких обавештајних служби, Кошкин се са тиме не слаже у потпуности:
„Могуће је да америчке обавештајне службе на овај начин попуњавају своје ресурсе, али тамо нема много нафте. Сирија је већ давно, још пре рата, престала да буде извозник и почела да увози нафту. За време рата Исламска држава је контролисала ова нафтна поља и она су већином уништена. Сва нафта која се добија са незнатног дела територије, која се сада налази под контролом Курда, употребљава се на унутрашњем тржишту Сирије. Та нафта доспева у мале рафинерије које производе не тако квалитетан бензин и нафтне деривате“.
Подршка Курдима
Овај потез Американаца се може тумачити и као својеврсна подршка Курдима. После одлуке Доналда Трампа о повлачењу америчке војске, чинило се да су Курди препуштени сами себи. Многи се са тиме не би сложили. Део стручњака сматра да су са повлачењем америчке војске Курди изгубили свега тридесетак километара у пограничној области и да се ту цела прича завршава.
Са овом тврдњом је сагласан и Кошкин. Он сматра да Американци, присуством у областима богатим нафтом, пре свега желе да пруже подршку курдским формацијама, јер су њима ови ресурси довољни, а Сирија се претежно снабдева нафтом из Ирака и Ирана. Овој тези у прилог иде и чињеница да су Американци донели одлуку о повлачењу мало пре почетка турске операције „Извор мира“, и то са оних линија где су могли доћи у контакт са турском војском, а да су задржали присуство око нафтних поља.
Поред подршке Курдима, не треба занемарити ни подршку другим милитантним групама које су се бориле за интересе САД. У том контексту значајна је изјава министра спољних послова Сергеја Лаврова, који је рекао да су Американцима неопходна ова налазишта нафте, како би пружали финансијску подршку лојалним оружаним групама. Многи експерти сматрају да би потпуно напуштање овог подручја значајно угрозило америчке интересе. Постојала би опасност да милитантне групе које су финансиране и подржаване од стране САД пређу на страну нових спонзора. Ове групе су сарадњу са Американцима виделе као шансу за краткорочно остваривање својих циљева, а када њих више не буде, потребно је наћи нове савезнике.
На крају не треба заборавити ни геополитичке интересе. У том смислу, интереси САД су прилично јасни. На овај начин Вашингтон ствара директну претњу Ирану, који покушава да изгради такозвани шиитски појас, који се протеже од Ирана, преко Ирака и Сирије, до Либана. Кошкин објашњава да се Американци налазе у осетљивом подручју за Иран, поред реке Еуфрат, којом он испоручује робу у Сирију и даље у Либан.