Спознаја научника да су неке врсте рака преносиве код неких животиња, није посебно стара. А још млађа је спознаја да је човек својим понашањем и све интензивнијим искоришћавањем природе како је еволуирао, директно утицао на ширење заразних облика карцинома међу појединим врстама.
Епидемија међу тасманијским ђаволима
Најновије откриће о једном таквом случају драматично је објашњење велике групе научника из Канаде, Аргентине, САД, Чилеа и Француске о томе да је човек последњих неколико година директно скривио преношење једне врсте карцинома различитих врста дагњи широм планете.
Научни чланак објављен у „е-Лифе“, који преноси портал „Експрес“, у уводу објашњава да се одраније знало да се неке врсте рака могу преносити од јединке до јединке, прво међу псима, а од пре неколико година и међу тасманијским ђаволима. Раније се сматрало да карцином има једну од искључиво три судбине — или ће толико расти да ће убити домаћина, а притом умрети и сам, или ће га убити имунолошки систем домаћина или ће га домаћин убити тако што ће се успешно лечити.
У 90-им годинама прошлог века је, међутим, откривена чудна ситуација на два места на Тасманији — да тасманијски ђаволи имају праву малу епидемију карцинома лица. Испало је да се ДНК карцинома не поклапа са животињом, али се поклапа међусобно код различитих животиња, што је значило да су били скоро као да су клонирани.
Показало се да је реч, јасно, не о паразитском облику живота, него о бујању подивљалог ткива, али овај пут проузрокованог тиме што би канцерогена ћелија доспела на кожу тасманијског ђавола тамо где га је већ заражени тасманијски ђаво угризао. Ово откриће подстакло је низ истраживања која су кулминирала истраживањем са Кембриџа овог лета, које је показало да се одређени карцином код паса такође развио као преносив пре неколико хиљада година у Азији.
Шта се догодило дагњама
Следећи корак било је ширење тог тумора међу псима пре 2.000 година дуж Пута свиле, потом пре 500 година појављивање у обе Америке и на крају у 19. веку у Аустралији и по најизолованијим острвима света. Подударност са кретањем човечанства је више него очигледна.
А дагње? Да се нешто чудно догађа научници су схватили када су открили да чилеанска дагња, значи из Јужне Америке, и обична дагња из Европе имају исте неоплазме, односно туморе. И то како исте... Пре три године први пут је откривено да рак може прелазити са једне шкољке на другу, и то тако да ћелије тумора са једне шкољке напросто отплутају кроз воду све док је друга шкољка не усиса док филтрира море у „лову“ на хранљиве честице.
То је био разлог зашто је један генетичар из Француске успео да објасни иначе необјашњиву ситуацију — да му повремено нека плава дагња из Француске, кад јој анализира ДНК, покаже као да припада другој врсти. ДНК резултати су били као да је реч о некаквом хибриду између плаве дагње и заливске дагње. Али је проблем био у томе што заливских дагњи нема на атлантској обали Француске, него само на Пацифику.
И тек пошто му је на памет пала могућност да је реч о карциному, након јако пуно истраживања уз помоћ више колега са скоро свих континената, открило се о чему је реч. Испало је да је промењена ДНК слика понеких плавих дагњи из Француске била последица присутности ћелија карцинома који је био врло сличан заливској дагњи са пацифичке обале Канаде. У међувремену су колеге откриле да се нешто врло необично догађа дагњама на атлантској обали Аргентине и на пацифичкој обали Чилеа.
Била је реч о чилеанским плавим дагњама, хиљадама километара удаљеним од плавих дагњи из Француске, а уз то још практично немогуће да буду заражене истим карциномом, зато што их раздвајају морске струје око екватора. А карцином је био идентичан. Не само то, него је захватио чак 13 одсто дагњи по Аргентини и Чилеу.
Судбина Медитерана
Једино логично објашњење било је да су бродови ти помоћу којих су дагње из једног мора путовале у друга, а са њима заједно временом и карцином који се у новим морима даље ширио међу дагњама ћелијама које је отпуштао у море.
Загонетка је, међутим, остала то да је карцином дагњи у Француској и оних у Јужној Америци, и то са обе океанске обале, идентичан, док онај између заливске дагње на пацифичкој обали Канаде и онај из плавих дагњи у Француској, није био идентичан, него само донекле сличан. Теза је да је све почело код заливских дагњи негде на Пацифику, да се развио карцином који је почео да се шири, а научници су га назвали БТН1.
Временом се он трансформисао у још једну ДНК линију, именовану сада као БТН2. Та друга линија била је она која је помоћу бродова отпутовала до Европе, да би у међувремену заливске дагње из Тихог океана уз обалу Канаде развиле отпорност на БТН2 и искорениле га.
Код њих је тако остао само онај први тип карцинома, а светом је почео да се шири други тип. Те три врсте дагњи тренутно су једине за које је познато да су почеле да подлежу тој карциномској пошасти. Што се тиче Медитерана, обична дагња и медитеранска дагња у извештају се апсолутно не спомињу као, за сада, на било који начин проблематичне.