Проглашавање недеље за нерадни дан у трговини ублажило би проблеме запослених у тој делатности, али не би решило оне веће, попут злоупотребе прековременог рада, прерасподеле радног времена, рада на нерадне државне и верске празнике.
Зато Милојица Живковић из Градског синдиката Независност, задужен за делатност трговине, сматра да би о иницијативи Социјално-економског савета града Крагујевца да се трговинама забрани рад недељом, како би се сачували здравље и породица трговаца, требало да расправља Социјално-економски савет Србије. Дакле, да се ствар реши системски и на нивоу државе.
На констатацију да се права запослених крше и у другим делатностима, а не само у трговини, због чега могу доћи у ситуацију да не могу да стигну да опскрбе домаћинство основним животним намирницама уколико трговине не раде недељом, саговорник Спутњика каже да је то оправдана примедба.
„Немамо тачне показатеље о томе колики је промет у дане викенда у супермаркетима и осталим објектима, али је чињеница да је повећан управо због тога што они којима је једини нерадни дан недеља тада имају прилику да набаве кућне потрепштине. То јесте зачарани круг и заиста би било решење да се генерално у Србији побољша укупан ниво заштите права која су прописана Законом о раду и колективним уговором тамо где они постоје“, сматра Живковић.
У трговини су 70 одсто жене
Према званичним подацима, у Србији у трговини ради више од 200.000 запослених, од који су 70 одсто жене. Социјално-економски савет града Крагујевца предложио је да се у трговинској делатности забрани рад недељом, осим на местима на којима је то неопходно, попут апотека и бензинских станица.
Председавајући тог Савета Југослав Ристић је указао и на то да се, осим у великим трговинским ланцима, у осталим продајним објектима не поштује законска одредба о радној недељи која траје 40 часова. Месечно, како каже, радници имају само два слободна дана, а за прековремени рад нису плаћени. Све то се лоше одражава на здравље запослених и породични живот.
Закон не познаје недељни ручак
Рад трговина недељом забрањен је у девет европских земаља, међу којима су Француска, Немачка, Аустрија, Пољска и Грчка, а недавно је ту забрану увела и Црна Гора.
Живковић, који је заменик председника Градског синдиката прехране, угоститељства, туризма, пољопривреде, водопривреде и дуванске индустрије, за Спутњик каже да Закон о раду не обавезује послодавца да недеља буде дан за одмор. Међутим, обавезује на трајање радне недеље од 40 часова, при чему је послодавцу дато право да их распореди и да најмање један дан у недељи обезбеди као дан одмора.
Наш саговорник напомиње да у закону пише да то по правилу треба да буде недеља, што и није обавезујућа одредба. Живковић је, међутим, указао да у делатности трговине постоје и већи проблеми од рада недељом, који су у вези са положајем запослених у том сектору.
„Пре свега, то су ниске зараде. У трговини на мало, по ономе што наша статистика каже, просечна месечна зарада се креће око 34-35 хиљада динара. Нама је познато да се врло често злоупотребљава прековремени рад. Прерасподела радног времена се, такође, често злоупотребљава, а врло често послодавци налажу рад данима који су државни и верски празници, а који, осим у изузетним случајевима, треба да буду нерадни“, каже саговорник Спутњика.
Искуства из окружења
Он сматра да, ако се не поштује радно право, тешко можемо да говоримо да би само проглашавање недеље за нерадни дан решило проблем. Додаје, ипак, да би га у сваком случају ублажило.
На питање да ли евидентно непоштовање закона изазива сумњу да ће се, уколико буде донета, поштовати мера о недељи као нерадном дану у трговинама, он сматра да би контрола њене примене била прилично лака, јер је то, просто, нешто што је видљиво. Њено кршење би било очигледно и инспекције би то лако утврдиле. Једино што би, како је приметио, оне морале да раде и недељом.
Живковић, ипак, сматра да би о овом питању требало да буде поведен дијалог на Социјално-економском савету Србије, уз учешће државе, послодаваца и синдиката. „Иницијативу сличну крагујевачкој покренуле су и друге организације“, каже Живковић и напомиње да су искуства у окружењу прилично неуједначена.
У неким земљама је то увођено, па укидано, па су неки послодавци сепаратно доносили такву одлуку. У Хрватској је, додаје он, то мењано неколико пута, а неки су, као недавно Црна Гора, то регулисали законом.