У Хонгконгу демонстрације трају од јуна, а град је постао поприште уличних борби, где демонстранти чак и стреле одапињу на полицију која најављује да ће на ескалацију насиља узвратити бојевом муницијом.
Протести се не смирују ни у Грузији, због тога што власт није пристала да промени изборни систем. У Ирану се протестује у чак 100 градова због најављеног поскупљења бензина, а у Ираку је у антивладиним протестима због општег сиромаштва од октобра животе изгубило најмање 319 особа.
У Латинској Америци су већ стандардна појава. Захтеви за променом власти уз исказано насиље демонстраната и одговор полиције од јануара трају у Венецуели, а из истих разлога су однедавно и свакодневица Боливије, па чак и пошто је председник Ево Моралес поднео оставку и напустио земљу. Због поскупљења насилни немири су и у Чилеу и Еквадору.
Ни Европа није мирна. У Француској већ годину дана трају протести „жутих прслука“, иза којих сваки пут Париз осване са поломљеним излозима и радњама и са запаљеним и преврнутим аутомобилима. Ових данас су у протестима и Чеси који траже одлазак премијера, милијардера Бабиша, за кога кажу да је у сукобу интереса.
Велике силе се „подешавају“
Списак није коначан, али је сасвим довољан за слику света који се буни због сиромаштва, неправде, или незадовољства политичарима на власти.
Председник Форума за стратешке студије Института друштвених наука др Невен Цветићанин сматра да то што се догађа можемо назвати „тренутком подешавања“ интереса између три велике силе, САД, Кине и Русије, који ће, како нас искуство учи, бити завршен њиховим договором о подели интересних сфера.
Уредник „Нове српске политичке мисли“ Ђорђе Вукадиновић, пак, сматра да се уз те геополитичке елементе не сме занемарити растући јаз између богатих и сиромашних, што у комбинацији може довести до великих ломова у свету.
По оцени Цветићанина, период подешавања великих сила дешавао се и раније у интервалима од успостављања модерног међународног система, са Вестфалским миром из 1648. године. Од тада је било периода стабилности и тумбања, какви су били Француска револуција, Наполеонови ратови, или оба светска рата, што се, како напомиње, увек завршавало договором великих сила.
Повратак реалне политике
Он сматра да су превирања на свим странама света, заправо, само видљиве манифестације повратка реалне политике.
„Политика је претходних 30 година, од пада Берлинског зида када је либерална идеја била јака, била невидљива. Након глобалне економске кризе из 2007-2008. године, почиње повратак реалполитике, односно геополитике. И све што видимо по свету, продукт је борбе различитих интереса, јер фактички имамо један постлиберални свет који пред нама настаје“, каже Цветићанин.
По његовој оцени, сваки од три највећа играча се труди да на терену заузме бољу позицију за неке будуће глобалне договоре. Систем који је умногоме трајао претходних 30 година се исцрпљује, што је, каже, било најављено победом Доналда Трампа на председничким изборима у САД, дешавањима око „брегзита“, а сада се у тај нови геополитички дискурс укључује и један од европских лидера, француски председник Емануел Макрон.
„Тај нови свет није настао и ми чекамо неки глобални договор којег ће несумњиво бити, пре или касније, као што је то увек био случај да се велике силе најпре боре око различитих интереса, а онда приступе дипломатском столу“, сматра саговорник Спутњика.
Крај униполарног поретка
И Вукадиновић сматра да се урушава досадашњи униполарни поредак, да свет улази у мултиполарну фазу, где су САД и даље најдоминантнији фактор, али не ни близу онолико колико су биле пре само 10-20 година. Кина се крупним корацима појављује као респектабилан изазивач. Зато стварање тог мултиполарног света, колико год био позитиван тренд, изазива тензије како од стране дојучерашњег светског хегемона, тако и од нових играча на светској позорници који ту траже своје место.
И док Цветићанин сматра да је посреди борба империја за расподелу светског колача и да се садашња ситуација у свету не може објаснити социјалном парадигмом, где један одсто популације држи у рукама капитал који вреди колико и капитал 99 одсто становништва, Вукадиновић баш у томе види велики проблем.
Растући јаз између богатих и сиромашних и изумирање средње класе у државама широм света генерише унутрашње тензије, побуне, немире, претње револуцијама, претње побунама какве сад гледамо у Јужној Америци, мишљење је овог социолога.
„Та два фактора, међудржавни или геополитички и овај унутар друштава — растући јаз између богатих и сиромашних, производе ову сталну растућу нестабилност на глобалном плану“, тврди Вукадиновић.
Ово је можда и мирно доба
Он сматра да нико са сигурношћу не може да каже шта нас чека, али и додаје да ако се садашњи трендови не преокрену, свашта лоше можемо да очекујемо.
„Ако елите, не само политичке, него економске и финансијске, на глобалном, али и унутрашњем националном плану не схвате да је ово неодрживо стање, да тај растући јаз између богатих и сиромашних ни њима не доноси ништа добро, јер прети великим немирима и револуцијама у појединим државама, али и да је на глобалном плану неопходна сарадња међу великим силама, ако разум не победи и на глобалном и на унутрашњем плану, заиста мислим да нас чекају огромни сукоби спрам којих ће ово време о коме сада говоримо деловати као мирно и златно доба“, оцена је Вукадиновића.