Америка гура Кину до руба стрпљења: Следи 10 дана од којих зависи судбина Хонгконга

Кина је затражила од америчког председника Доналда Трампа да стави вето на предлог закона који су ове недеље усвојила оба дома америчког Конгреса, а којим се пружа подршка људским правима у Хонгконгу. Пекинг је поновио да ће предузети снажне контрамере уколико закон ступи на снагу.
Sputnik

Наиме, овим предлогом закона предвиђено је да САД сваке године потврђују висок степен аутономије Хонгконга, како би се оправдао посебан трговински статус те територије, као и да би се санкционисали кинески и хонгконшки званичници уколико буду сузбијали слободе на тој територији.

Како за Спутњик оцењује доктор Ивона Лађевац, начелница Центра за „Појас и пут свиле“ на Институту за међународну политику и привреду, амерички закон о Хонгконгу несумњиво представља директно мешање у унутрашње ствари Кине.

„Хонгконг је аутономна провинција у оквиру Народне Републике Кине и нема никакве везе са Америком. Притом, од тренутка када се Хонгконг вратио под јурисдикцију Кине, он има статус специјалне економске зоне која може да одржава односе са другим државама, али нипошто ни једна друга држава не може да утиче на прилике у Хонгконгу“, категорична је Ивона Лађевац.

Она додаје да је познато да се Кина залаже за спровођење политике „Једна земља, два система“, и тим пре је овај потез Вашингтона потврда политике коју Америка јако дуго води — политике „дугих прстију”.

„Ово је потврда америчких тежњи да учествују у свим збивањима на било ком меридијану света, чак и ако са тим збивањима немају везе. Такође, ово мешање у стање људских права у Хонг Конгу показује лицемерје Америке, јер се управо из САД свакодневно добијају информације о кршењима људских права. Оне, међутим, не гледају шта се збива у њиховом дворишту, већ су склоне томе да другима ударају пацке“, примећује Ивона Лађевац.

Закон док Хонгконг гори

Милорад Денда, бивши дописник српских медија из Пекинга, најновији потез САД тумачи у контексту већ дефинисане стратегије Вашингтона и такозване „дубоке државе“ — да се константно иде са политиком притиска, условљавања и узнемиравања Кине, у нади да Пекинг тако неће остварити зацртане циљеве да половином овог века буде водећа економска сила у свету.

Реч је, каже, о томе да се овакав законски акт усваја како би се пружила подршка ономе што се догађа у Хонгконгу — насиљу и демонстрацијама, које трају већ неколико месеци.

„Овај закон долази у тренутку када је очигледно да се демонстрације у Хонг Конгу, првобитно организоване да изражавају протесте против такозваног мањка демократије, претварају у насилне, хистеричне и дивљачке акције готово урбане гериле, веома организоване и очигледно веома добро финансиране. Други аспект доношења оваквог акта у САД је то што би он могао бити и средство погађања у актуелним трговинским преговорима са Кином, баш у моменту када треба потписати такозвану ’фазу 1‘ у тим преговорима“, објашњава Денда.

Америка гура Кину до руба стрпљења: Следи 10 дана од којих зависи судбина Хонгконга

Овај став дели и Борислав Коркоделовић, некадашњи спољнополитички уредник у Танјугу, који сматра да је корак који је предузео амерички Конгрес дошао усред веома компликованих односа Вашингтона и Пекинга.

„Да ли ће се овај корак показати и као најозбиљнији, видећемо у наредним данима и недељама, у зависности од тога колико ће он утицати на ситуацију у самом Хонгконгу. Верује се, а и ја сам склон томе да размишљам у таквим категоријама, да ће овај закон подстаћи радикалне елементе међу студентима-демонстрантима, који дефинитивно нису само студенти, да интензивирају свој рушилачки поход по Хонгконгу наредих дана“, наводи Коркоделовић.

Трамп има десет дана

Како каже, америчко-кинески односи у овом тренутку још нису дотакли дно, али уколико се ситуација буде даље компликовала, то ће сасвим сигурно изазивати све жешће реакције власти у Хонг Конгу и све чвршћи став Пекинга, што ће се одражавати и на укупне односе САД и Кине.

Иако је Бела кућа раније наговестила да ће председник Трамп потписати закон, он се у интервјуу телевизији „Фокс њуз“ по овом питању није изјаснио. Амерички председник је рекао да „стоји уз протестанте у Хонг Конгу, али и уз председника Сија“, који је, како је навео, „његов пријатељ“. Трамп је истакао и да су Америка и Кина на путу да потпишу најзначајнији трговински споразум у историји и да би било сјајно уколико би се то десило.

Борислав Коркоделовић напомиње да амерички лидер има десет дана да стави свој потпис на закон.

„Његов маневарски простор је изузетно мали, јер неки аналитичари оцењују да би био ’разапет на крст‘ уколико одбије да потпише закон иза којег великим делом стоје и републиканци и демократе, па је мало вероватно да би он покушао да уложи вето. Међутим, чак и ако не потпише, закон би био враћен у Представнички дом, где би двотрећинска већина, која у том Дому сигурно постоји, о њему одлучивала и он би сигурно ступио на снагу“, уверен је Коркоделовић.

Како ће одговорити Кина?

И Милорад Денда верује да Трамп не би могао тако лако да се супротстави огромној већини у Конгресу и својој републиканској бази, која овај закон подржава.

„Ићи ће се на пролонгирање и добијање на времену, како би се у овој завршној, деликатној фази трговинских преговора видело да ли ће се доћи до решења које ће задовољити обе стране. Ово је тактичка игра, јер је срж свега трговински споразум, и коментатори у свету овај законски акт не зову без разлога ’средством погађања‘ у преговорима са Кином“, указује Денда.

Упитан какав се одговор Кине може очекивати ако Доналд Трамп потпише овај закон, Денда каже да постоји читав спектар мера којима би Пекинг могао да прибегне, попут адекватног узвраћања на санкције и рестрикције према одређеним особама, групама и компанијама за које се процени да угрожавају кинеске националне интересе и суверенитет.

„Кина тај споразум са САД жели, али и поручује да ће, ако буде потребно, узвратити на све оно што би Американци увели као санкције према Кинезима и властима Хонгконга. У сваком случају, овакве акције САД никако не доприносе развоју кинеско-америчких односа и у овој игри једноставно не би било победника“, закључује Милорад Денда.

Коментар