Чувеног редитеља питали смо да ли се може догодити да због великог броја знакова и метафора неко не успе да дешифрује његов симболични свет.
— Као што постоји универзални кључ за разумевање Јеванђеља, тако постоји и усхићење које чини да ни филм, најчешће, не тражи детаљно објашњење. Симболички свет је у мом случају само основа над којом се надграђују ти други светови, чији је основни циљ емоционални ангажман. Ја мислим да је уметност, барем она која је била актуелна до краја 20. века, њено главно упориште. Место је било да се између разума и емоција направи неки компромис, а да заплети буду једна центрифугална сила која све друге увлачи у свој простор и практично реализује тај доживљај. А доживљај није само директан доживљај, него и онај који је посредован нашом перцепцијом. Мења се све, па се мења и идеја о филмовима, укључујући и моје. Тако да ја себе доживљавам као неки атавизам, који у свету уметности данас доживљава огромну претворбу, како би рекли Хрвати.
Добри филмови увек нађу пут до гледалаца
Говорите о емоцијама, а данас имате гледаоце који виде слику, и не занима их шта је иза ње. Да ли неко од њих разуме тај филм?
— Нажалост, неко такав се уопште не труди да разуме. Он у ствари проведе уз кокице и кока-колу тих сат и по, и телефонира. Једном давно, пред крај прошлог века, из „Колумбија пикчерс“ су правили једно истраживање, питали су како млади воле да гледају филмове. Они су рекли — највише воле да гледају филмове на телевизији јер могу да обављају телефонске разговоре. Данас још имају Нетфликс или било коју сличну платформу. Значи, концентрација људи данас није као она која је развијена из Колосеума, из римског позоришта, грчког позоришта у неку узвишену тачку друштва, него на њену најлакшу тачку. У међувремену су филмови усвојили језик реклама, и пошто је све убрзано, убрзан је и начин изражавања. Данас филмови имају јако добру слику, врло читку, и врло сиромашан садржај, јер што дубље ору, то се све теже гледа. Снага заплета је та која то држи. Неки моји филмови који су имали огромно гледање пре 30 година, данас имају поновно гледање на Јутјубу. Иако су људи праћени, прислушкивани, третирани као кокоши, постоји слободни избор који може да те доведе до правила игре Реноара или до Бергмана на најневинији начин... Никад није могуће да читав простор заузме ни колонијална сила до краја, а камоли ти који оперишу нашим мозговима. Дакле простор за редитеља и данас и пре — он је отприлике исти, само је већи број производа. Био сам у Венецији ове године на фестивалу у неком жирију. Сећам се, пре 35 година је на Канском фестивалу од 700 филмова било пет добрих, а данас од 5.000 има исто тако пет добрих.
Ви сте тај простор освојили, али сте много тога променили. Некад сте говорили да сте анархиста, кроз време сте се мењали, шта сте данас, кад вам је 65?
— Ма, ја сам у суштини један врло конзервативан тип. Анархизам је био једна фаза мог живота који је рођен, у ствари, у разочарању у све постојеће режиме који су тада у свету постојали. Како се ситуација у Русији променила, како је Русија постала поново своја земља, и како су године једна за другом пролазиле, тако сам се ја све више претварао у конзервативца. Али никако не могу да дотакнем конзервативизам који потпуно убија ту леву идеју, што је опет дубоко заптивена хришћанска идеја, која се у Србији назире кроз један интелектуални круг који све више ојачава, који је везан за основна начела наше цркве, који верује да ни превелико богатство ни сиромаштво нису својство нашег народа. Тако да ја могу да се слободно назовем једном врстом православног социјалисте.
Нобелова награда показује ко је Хандке
Сведоци смо негодовања које не престаје због доделе Нобелове награде вашем пријатељу Хандкеу. Како то објаснити?
— Најбоља потврда да не треба признати Косово је, рекао бих, „случај Хандке“. Нико жив на овој планети није веровао да Хандке може да добије Нобелову награду, па се то десило, не због његове литературе — он је то одавно заслужио — него онога што је допринело тој награди. То је, заправо, његово апостолско деловање на терену. Он није веровао шта пишу „Шпигл“, „Цајт“, „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ и многе европске новине. Ишао је на Косово и носио те чланке и утврдио на терену да то није тачно. Као апостол истине, он је у једном квазиидеологизованом друштву које се труди да то не буде, а у суштини је ужасно идеологизовано, што показује његова награда, поделио људе на оне који истину виде као план колонијалних сила. Па се томе супротстави неки податак, а онда тај податак они пласирају као у време комунизма — кад један лаже, лажу сви. Кад лаже Си-Ен-Ен — сви лажу. А онда се појављује Хандке који је рекао — па ето, то што је писао „Цајт“ овде није тачно јер сам утврдио то и то... Хвала богу што је то био човек мало наш, Словен, мало Немац, што изгледа није лоша комбинација — кап германске крви на словенску. Он је својим феноменом у ствари поново успоставио ту награду, јер она је била мизерна. Она се вратила некоме ко је аутентичан јунак.
Помињање Хандкеа води ка кључном питању наше данашњице — како решити Косово?
— Пепе Мухика — кад су га питали како да се реши латиноамерички проблем, рекао је да решење треба тражити у решавању проблема, што је опет моја идеја за Косово. Једног дана у једној години да се реши проблем који траје 600 година — то није могуће, зато што су корени тог проблема много дубљи него ови протестантски постављени, који то треба да реше неким договором.
Радо се стављам под контролу Врховног бића
Јесте ли ви религиозан човек?
— Ја јесам, дубоко. Зато што верујем да је култура, и уметност уопште, религиозног порекла. Да није било религије и да није било религиозног човека, ми никад не бисмо имали тако узвишена дела нити бисмо могли да се бавимо нечим чији исход није тако очигледан као у највећем броју људских активности. Ја се радо стављам под ауторитет Врховног бића, које је у ствари својим делом и својом кратком биографијом успело да се преведе на језик веровања да један живот може да активира идеју оностраног, нечега што није у домету видљивог, него у домету изражавања психичког динамизма. Разлика између нас и западњака је управо у томе што се код нас верује из срца, а они религију и уопште постојање Бога називају стањем свести. Мислим да је, а то потврђује наука, највећи део људског мозга заправо неистражен, а највећи део планете, односно и универзума, нешто је што тражи, као што су и научници тражили, ауторитет који то ставља у оквир, да би онда он могао да се прескочи, и да би се могло напредовати, прво научном маштом, а онда и науком. Научници су већином били религиозни типови.
И, коначно, шта сад Кустурица ради?
— Кустурица пише књигу коју обећава 20 година. То је књига по Достојевском. Прича је врло актуелна и она говори о дилеми коју разрешава једна девојка. Раскољников је решава на потпуно савремен начин — убије, али налети на Порфирија Петровића, Белоруса у Паризу, који има прадеду са ушивеним орахом у шињелу. Прадеда је погинуо бранећи Србе, и из ораха је израсло дрво. Дакле, тај Порфирије Петровић на убиство реагује као неко ко га одобрава, ко мисли да се човек који не вреди може убити, да је то питање греха који може да се окаје, а никако оног протестантског правила по коме све што је забрањено није недозвољено. Ако радимо неке ствари које су у сфери лишавања греха који носи са собом моралну карактеристику, онда Порфирије Петровић одлучи да једног младог доброг човека лиши кривице, знајући да ће он у свом животу да испашта грехе довољно да не мора да иде у затвор, пошто верује да је планета постала затвор.
- Апостолско деловање Петера Хандкеа на Косову
- Зашто би Србија улазила у Европу ако Енглези излазе из ње
(Комплетан интервју гледајте у видео-прилогу)