Основни разлог због ког НАТО више не задовољава потребе Турске је, према речима овог стручњака, Члан 5 Северноатлантског споразума, који је изгубио на ефикасности.
„Турска је од момента ступања у Алијансу један од највернијих савезника НАТО-а. Она је у великој мери преузела одбрамбени терет НАТО-а, учествујући у операцијама Алијансе од Авганистана до Сомалије и издвајајући око три процента свог БДП-а за потребе одбране. Након завршетка Хладног рата, Турска је постепено ојачала положај у региону, а данас тежи да заузме своје место у безбедносној архитектури, као независна сила у региону. Та жеља је праћена чињеницом да НАТО више не задовољава безбедносне потребе Турске, а фамозни пети члан Северноатлантског уговора је престао да се користи. Број земаља-чланица НАТО-а се увећао са 16 на 29, а осим тога, постоји озбиљан раскол између НАТО-а и ЕУ“, објашњава Огутчу.
Неповерење у Турску
Он је указао на значај састанка лидера Турске, Немачке, Француске и Британије на самиту Алијансе у контексту размене оштрих изјава између турских и француских лидера.
Треба имати на уму да је Турска друга земља по величини оружаних снага у НАТО-у и осма у свету по истом параметру. С те тачке гледишта, немогуће је занемарити као државу.
„Из моје перспективе, у НАТО-у тренутно не постоји ниједан ’играч‘ који би имао поверење у Турску, али као што је генерални секретар НАТО-а напоменуо, Турска је савезник ког не треба одбацити јер се на истоку граничи са Ираном, на југу са Сиријом, Ираком и источним Медитераном, а на северу има излаз на Црно море. У таквој ситуацији, чак и да таква регионална сила попут Турске не користи свој пуни војни потенцијал, остали међународни играчи не могу да предузимају мере без узимања у обзир њених интереса“, закључио је Огутчу.