Највише пажње јавности, као парадигма стања у којем се налази Алијанса, привукао је снимак канадског премијера Џастина Трудоа, његових колега из Велике Британије и Холандије Бориса Џонсона и Марка Рутеа и председника Француске Емануела Макрона, који се на пријему, несвесни камере иза њихових леђа, подсмевају америчком председнику Доналду Трампу. Трамп ће потом Трудоа назвати „дволичним“, отказати завршну конференцију за штампу и пре времена одлетети назад у Вашингтон. Била је то права дипломатска сапуница, прокоментарисао је амерички Си-Ен-Ен.
Макронова дијагноза
Увреде су биле упућене и Макрону због тога што је у недавном интервјуу за магазин „Економист“ устврдио да је НАТО „доживео мождану смрт“. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган узвратио је Макрону рекавши да је мождану смрт доживео он, а не НАТО, а Трамп је Макронове речи оценио као „веома, веома погане“ и „веома неучтиве“.
Управо је та Макронова дијагноза, од које он није одступио ни током дводневног самита у Лондону, и лебдела над окупљањем лидера Западне војне алијансе. „Макрон је у праву око мождане смрти НАТО-а. НАТО је сада зомби алијанса“, коментар је познатог „Кејто института“ из Вашингтона, а на сличном трагу и „Вашингтон пост“ опомиње: „НАТО је на апаратима за одржање живота.“
Транзиција ка пост-НАТО свету
Насупрот свему овоме, међутим, завршна декларација с лондонског окупљања просто зрачи оптимизмом и вером у светлу будућност НАТО-а, „најснажнијег и најуспешнијег савеза у историји, чији су темељни принципи солидарност, јединство и кохезија“, све то уз потврду „трајне трансатлантске везе између Европе и Северне Америке, којој главну претњу представљају агресивни поступци Русије“.
А опет, указује „Кејто институт“, „уместо декламовања све ирелевантнијих клишеа о трансатлантској солидарности, учесници НАТО самита требало би да започну важну транзицију ка пост-НАТО свету“. Поред осталог и зато што, упозорава „Вашингтон пост“, НАТО „можда неће преживети ако Трамп остане на функцији још пет година“, што и није сасвим екстравагантна теза ако се има у виду да је Џон Болтон, доскорашњи Трампов саветник за националну безбедност, на једном затвореном скупу открио да би председник САД у наредном мандату могао да повуче Америку из НАТО-а.
Да ли се НАТО заиста налази на раскршћу, или за здравље Тог седамдесетогодишњака не треба да бринемо? Може ли „зомби алијанса“ да превазиђе проблеме с којима се суочава? И како би изгледао свет после НАТО-а?
То су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали наш некадашњи шеф дипломатије Владислав Јовановић и сарадник Института за европске студије Душан Илић.
Колико год да су описи НАТО-а као зомби алијансе која се налази на апаратима за одржавање живота драматичне, каже Владислав Јовановић, чињеница јесте да се НАТО већ дуже време може сматрати озбиљним болесник.
„Да ли је на умору, или ће болест још дуго потрајати и потпуно га онеспособити, то не знамо, али знамо да је он изгубио разлог свог постојања још када се распао Варшавски уговор, после чега се и додатно компромитовао као одбрамбена алијанса агресијом на нашу земљу, којом је први пут изашао из зоне своје одговорности и дефинитивно постао интервенционистичка сила, преторијанска гарда Америке, чија је сврха очување хегемоније једине тадашње суперсиле.“
Неизвесна посвећеност члану 5
У завршној декларацији лондонског самита наглашава се „узвишена посвећеност“ члану 5 Вашингтонског уговора, који каже да напад на једну чланицу Алијансе представља напад на све њих. Међутим, указује „Вашингтон пост“, на директно питање да ли би Сједињене Државе прискочиле у помоћ НАТО савезници која касни с уплаћивањем свог дела доприноса, Трамп је у Лондону одбио да одговори потврдно. А и Макрон је, на питање да ли је члан 5 и даље релевантан колико је био, кратко одговорио: „Не знам.“
„Трамп је још пре више од годину дана увредио Црну Гору тако што је одбацио могућност да јој прискочи у помоћ ако буде нападнута... А ако се напусти принцип ’сви за једног, један за све‘, онда то ту организацију почиње да нагриза изнутра јер је чини беспотребном, што ће заузврат натерати чланице НАТО-а да заштиту потраже негде другде“, подсећа Владислав Јовановић.
Ипак, скреће пажњу Душан Илић, „све чланице НАТО-а пројектоване су да буду део тог западног света, како у безбедносном тако и у политичком смислу, те је тешко очекивати да ће их Америка олако препустити некоме другом, баш као што ни мање чланице тог пакта, попут Црне Горе, немају унутрашњег капацитета за евентуалну одлуку да се извуку из те структуре.“
Тврдња Џона Болтона
А да ли је замислив сценарио према којем би се сама Америка повукла из свог војног пакта? Уочи лондонског самита НАТО-а, наиме, телевизија Ен-Би-Си открила је да је на једном скупу, одржаном без присуства јавности, који је у новембру у Мајамију уприличила банка „Морган Стенли“, доскорашњи Трампов саветник за националну безбедност Џон Болтон упозорио да би, ако освоји други мандат, Трамп могао да „повуче Америку из НАТО-а и других међународних савеза“.
„То није сасвим искључено, јер је Трамп још на почетку свог првог мандата рекао да је НАТО застарео и да је изгубио своју сврху. С друге стране, упркос предизборним најавама детанта с Русијом, Трамп је наставио да заоштрава односе са том земљом, што уноси озбиљне нејасноће у погледу његових стварних намера и могућности“, сматра Јовановић.
Штавише, додаје Душан Илић, додатну отежавајућу околност за овакав развој догађаја представља и чињеница да „управо Америка од НАТО-а има највише користи, почевши од својеврсне чланарине коју НАТО чланице уплаћују кроз своје војне издатке“.
У сваком случају, док чека исход америчких председничких избора и изборе које ће Трамп направити ако освоји други мандат, садашњи проблем своје „мождане смрти“, на који је указао Макрон, НАТО је за свој 70. рођендан покушао да реши договором о повећању издвајања за војне буџете до нивоа од два одсто БДП-а који Трамп захтева. Међутим, Тед Гејлен Карпентер из „Кејто института“ напомиње да „проблеми НАТО-а иду много, много даље од пуке поделе трошкова. Већа финансијска подршка европских чланица једнака је лечењу смртне болести аспирином“. У „Вашингтон посту“ он пише и да је главни проблем НАТО-а, заправо, „тежња Европе за неутралношћу“.
„Европа вероватно жели да се осамостали у односу на САД, такве тенденције постоје и у Немачкој и у Француској, али то није реално у наредном периоду због саме природе империјалне логике и тежње онога који је на врху да ту и остане. Запад, колико-толико, и даље ту опстаје, и не верујем да ће европске државе саме подривати ту позицију све док је Запад у целини не изгуби“, коментарише Душан Илић.
„Европа је до сада уживала користи од статуса млађег брата Америке, али сада долази у ситуацију да буде потпуно заобиђена и стављена у категорију другог реда због формирања других центара моћи — уз Америку ту су Русија и Кина, ускоро ће им се придружити и Индија — што Европу доводи у реалну опасност да је у скорој будућности нико неће уважавати као светску силу. Зато она и жели да стане на сопствене ноге и да и сама буде једна од оних који ће одлучивати о новом светском поретку. А то ће тешко остварити у оквиру НАТО-а какав је он данас“, закључује Владислав Јовановић.