Нобелова награда Петеру Хандкеу биће додељена сутра у Шведској академији у Стокхолму, а чим је проглашен добитником, аустријски писац је рекао да жели да борави у Великој Хочи и да би могли да му нађу неки смештај тамо. Спутњик се дао у потрагу.
Где је Хандке нашао мир
Пред кућом смо Срђана Петровића, код кога је нобеловац већ одседао. Лако смо је пронашли, јер вас у Хочи сви гледају у очи и нуде помоћ.
„Код нас је нашао духовност и неки свој мир, пронашао је духовност међу овим људима. Сваки дан је шетао, истраживао, дружио се. Писао је свако јутро за овим столом, пио наше вино“, показује нам домаћин Срђан скривено место испод столетне винове лозе.
У пространом дворишту које подсећа на ботаничку башту препуну биљака са свих меридијана мирише као у винском подруму. У току је припрема за печење чувене косовске лозе.
„Последњи пут Хандке је овде био пре две године са супругом Софијом, а први пре седам, када је дошао са пријатељем из Свилајнца. У међувремену је долазио сам, почео је да истражује, да се занима за историју и културу народа“, објашњава нам Петровић.
Скромна собица крај винове лозе
Иако у кући има пуно соба посебно сређених због гостију, писац је изабрао скромну просторију у приземљу, да би био што ближе месту на коме испод винове лозе сваког јутра пије кафу и пише.
Собица у којој је време заустављено, са регалом који је некада имала свака српска кућа, пуна је симбола предратне среће ове породице. Ту су лутке, фотографије, стари телевизор запечаћен миљеом.
Хандкеову скромност одаје и чињеница да је, у кући пуној удобних кревета, изабрао да спава на каучу, до прозора. Са једне полице ормара благосиља Богородица Љевишка, са зида се смеши девојка с гоблена.
Док разгледамо Хандкеову собу, домаћини су нас неколико пута понудили кафом. Али прво ракија, јутро је, ваља се. Хандке, кажу, кафу понекад и прескочи, највише воли бело вино.
„Наше бело вино обожава, већ после доручка. Обично се рано буди, има свој посебан режим. Устаје око пет, ми још спавамо, а он је будан. Чита и пише чим устане, а онда креће у шетњу, у обилазак Велике Хоче, оде око села, обиђе, нема га по два, три сата. Разгледа околину, архитектуру“.
У подруму где се чува омиљено вино аустријског писца, Петровићи скривају још блага, део археолошког налазишта, јединственог у свету. У време цара Душана у 14. веку Срби су имали виновод, јер су порез плаћали у вину. Био је дуг чак 24 километра.
Вино — „Хандкеов завичај“
„Вино је ишло природним падом од Велике Хоче до Призрена, Душановог града, престонице, односно данашњег манастира Светих Архангела. Пронашли смо остатке те опеке од теракоте и сачували да би могли да покажемо гостима. Хандке је одушевљен виноводом, оваквих нема нигде, само на Косову и Метохији, у Великој Хочи. Можда урадимо и редизајн његовог омиљеног вина поводом Нобелове награде, уместо ’Завичај‘, да буде ’Хандкеов завичај‘, пошто он воли Велику Хочу. Неколико пута је изјавио да поред завичаја из кога долази има и други, Велику Хочу“, прича с поносом Срђан, који је шеста генерација винара у породици.
Каже нам да је писац опет добродошао, као и сви добронамерни људи. И да га његов кревет чека.
Велика Хоча је енклава у Метохији. Окружена је албанским насељима. Пре рата имала је скоро 1.300 становника, данас их је свега 500. На малом простору све врви од трагова историје — у коју је Хандке заљубљен. Називају је српском Светом Гором, има чак 14 цркава, најстарија је из 13. века.
„Патња на Балкану произвела је екстремне људе, изузетно рањиве и изузетно добре“, рекао је Хандке коментаришући свој интиман однос са становницима овог места, са којима је поделио и новац од књижевних награда.
Погледајте зашто је и један дан дружења са домаћинима у Великој Хочи довољан за разумевање његове жеље да се врати на Косово и Метохију, у Велику Хочу.