Међутим, није увек било тако. Пре неколико дана магазин „Нешенел интерест“ подсетио је читаоце на покушај СССР-а да створи такав тенк.
Погрешна представа о могућем нуклеарном рату
Након појаве нуклеарног оружја, погледи на улогу и место војске у будућем конфликту значајно су се променили. До средине педесетих година прошлог века основно нуклеарно средство су биле обичне атомске бомбе, наводи војни експерт Дмитриј Корњев.
Рад на ракетама снабдевеним нуклеарним бојевим главама тек је почињао. Зато је мишљење о потенцијалном конфликту уз примену нуклеарних бомби било у складу са искуством стеченим у Другом светском рату. То искуство је подразумевало масовну употребу копнених јединица у будућем нуклеарном рату, уз учешће великог броја моторизоване пешадије и тенкова, као и фронтовске авијације и артиљерије. Вежбе са нуклеарним експлозијама, која су биле испробане у том периоду, потврдиле су могућност војних операција на подручју које је било загађено нуклеарним експлозијама. Наравно, уз додатну заштиту особља и опреме.
Стаљиновим тенковима против НАТО-а
Претпостављало се да ће у случају почетка „великог рата“ у Европи управо тенковске армије СССР-а бити основна офанзивна сила коју је немогуће зауставити, чак ни након многобројних нуклеарних експлозија. Маневарске, заштићене од радијације и добро наоружане оклопне јединице требало је да уз помоћ јуришних авиона сломе одбрану држава НАТО-а и дођу до Ламанша за неколико дана.
Осим тога, на иницијативу истакнутог совјетског војног начелника Георгија Жукова почетком педесетих година прошлог века почиње формирање тенковских дивизија, које су биле наоружане најсавременијим тешким тенковима ЈС (скраћено од „Јосиф Стаљин“).
Тешке тенковске дивизије биле су распоређене у совјетским јединицама у Немачкој. Њихов задатак био је да пробију и униште линије одбране на територији Савезне Републике Немачке и, након низа нуклеарних удара, прочисте пут за десетине тенковских и комбинованих дивизија оружја.
Клима спречава улазак радиоактивне прашине
За вођење нуклеарног тенковског рата, тенкови су морали бити више него савршени. Требало је да имају посебан заштитни комплекс који не само да би умањио утицај продирујућег зрачења из нуклеарне експлозије на посаду, већ би омогућио и руковање опремом у областима загађеним зрачењем. Поред тога, требало је да тенкови имају дебљи оклоп са посебним пресвлакама и херметички затвореним климатизацијским системима који спречавају улазак радиоактивне прашине.
Средином педесетих година 20. века, Главна управа за оклопне тенкове Министарства одбране СССР-а формулисала је основне захтеве за тешки пробојни тенк који је требало да се направи за акције у условима употребе нуклеарног оружја. Нови тенк је требало да буде тежак између 50 и 60 тона и да има тада најмоћније оружје калибра 130 милиметара, из којег је могло да се пуца у покрету. Претпостављало се да ће нови тешки тенк, одабран на конкурсу, заменити неколико модела тенкова ЈС који су били у служби у одговарајућим дивизијама.
На конкурсу су учествовала два бироа за дизајн. Сви модели тенкова били су базирани на прототиповима претходно направљених возила. Све осим „објекта 279“. Рад на том „иновативном пројекту“ започет је 1957. године.
„Објекат 279“
Конструкција „објекта 279“ је стварно била револуционарна. Труп тенка је био у облику сочива, јако необичне форме, имао је ливену конструкцију и дебљину оклопа до 200 милиметара — сматрало се да ће такав спој учинити тенк непробојним са предње и бочних страна и да ће издржати напад скоро сваког противтенковског оружја. Ливени торањ имао је дебљину оклопа до 300 милиметара. У кули је био постављена најмоћнији топ М-65, калибра 130 милиметара, упарен са митраљезом калибра 14,5 милиметара, са максималном брзином пројектила од 1.000 метара у секунди. Треба напоменути да су сви конкуренти „објекта 279“ добили исти топ — веровало се да би тим оружјем требало опремити обећавајући совјетски тешки тенк, за евентуални нуклеарни рат.
Посада тешког тенка се састојала од четири човека: команданта, возача, нишанџије и послужитеља топа. Брзина испаљивања је износила од пет до седам пројектила у минути. Тенк је био опремљен најсавременијом опремом тог доба са ноћним инфрацрвеним нишаном и полуаутомтским системом за управљање ватром.
Имао је јединствену шасију са четири гусенице, која је први пут реализована у СССР-у. Возило с таквом шасијом није се могло преврнути.
Тој тешкој машини је био потребан снажан мотор. Дизел од 1.000 коњских снага требало је да обезбеди брзину на аутопуту до 50 до 55 километара на сат, што је било у складу са захтевима Министарства одбране.
Иновација је разочарање
Испитивања новог тенка извршена су 1959. године, која су, с једне стране, показала да тенк има добре карактеристике, а са друге стране, открила су прилично озбиљне проблеме. Прво, испоставило се да је тенк скуп и компликован. Друго, постало је јасно да би одржавање и поправка таквог тенка у трупама био веома тежак задатак — замена унутрашњих гусеница на терену била је изузетно тешка. Треће, примећени су маневарски проблеми. Четврто, појавом противтенковских ракетних система, тако озбиљно оклопно возило престало је да гарантује стопроцентну заштиту у случају нуклеарног рата.
Хрушчов је волео ракете
Поред тога, крајем педесетих и почетком шездесетих година 20. века, у присуству генералног секретара Никите Хрушчова измењен је концепт вођења потенцијалног рата, основно оружје су биле ракете и управо оне су имале задатак да пробијају простор за тенковске јединице и армије са комбинованим оружјем, у предњем делу одбране НАТО-а. Због напретка у стварању мобилних оперативних тактичких ракетних система „9К72 Елбрус“ и пребацивања ракетних бригада са тим системима у тенковске армије тешки тенкови постали су непотребни. А онда се појавила идеја о „главном тенку“, јединственом гусеничком возилу, који би био основа тенковских јединица совјетске армије. Тај концепт никада није примењен у СССР-у, али је одиграо улогу у заустављању рада у области стварања тешких тенкова.
Тенк за игру „World of tanks“
Совјетски мегатенк, „објекат 279“, имао је неколико оригиналних техничких решења која су се, нажалост, показала као неефикасна са становишта практичне примене. Због тога је било могуће испробати га само у игрици „World of tanks“.
Будући перспективни тенкови нису преузели ништа од главних одлика „објекта 279“, већ су кренули другим путем и користили композитни оклоп уместо ливеног, турбински мотор уместо дизела, ватрено оружје са глатком цеви уместо пушака. Штавише, искуство стварања „тенка за нуклеарно ратовање“ допринело је развоју технологија науке о материјалима и производњи компликованих механичких компоненти, али тај тенк је било могуће употребити само у поменутој игри.