Званично или незванично проглашење уметника или хуманитарца, или, уопштено говорећи, јавне личности за непожељну на некој територији Балкана постало је уобичајена појава, док је на Косову то права мода.
Ипак, различите балканске државе или територије са амбицијом да то постану користе различите методе у проглашавању неке особе за персону нон грата. Тако је у Сарајеву довољно да неко „заслужи“ то звање на основу одлуке страначких органа, по правилу СДА. Некадашњи фронтмен бенда „Забрањено пушење“ др Неле Карајлић и редитељ Емир Кустурица осетили су то на својој кожи.
Ко је за Србе непожељан
Привремене приштинске институције више воле да се „држе процедуре“, па је нобеловац Петер Хандке последњи у подужем низу уметника, новинара и хуманитараца који су се нашли на списку непожељних посетилаца „најмлађе европске државе“. Француски хуманитарац Арно Гујон, британски новинар Грејем Филипс, службеник УН Михаил Красношчеков, руски новинари Оксана Сазонова и Сергеј Белоус, редитељ Борис Малагурски налазе се на списку оних којима су улазак у јужну српску покрајину забраниле сепаратистичке албанске власти.
Тужном клубу земаља које уметнике и интелектуалце проглашавају за непожељне на својој територији својевремено се придружила и Црна Гора. За њене власти четворица српских интелектуалаца — песник Матија Бећковић, историчари Чедомир Антић и Александар Раковић и правник Игор Мировић представљају „опасност по националну безбедност“.
Босна и Херцеговина у проглашавању некога за непожељног на својој територији гаји и један куриозитет. Њене власти то раде локално. Тако су др Карајлић и Кустурица незванично непожељни у Сарајеву, док је Хандке сертификат и званично добио од власти истоименог кантона.
На тај начин сарајевске власти дале су ново значење институту често заступљеном у међународним односима. Током Хладног рата проглашавање неке особе за персону нон грата било је уобичајено између земаља чланица два блока. Након пада Берлинског зида тај институт се није тако често употребљавао, све до заоштравања односа Русије и земаља Запада, или у случају односа између „непослушних“ латиноамеричких земаља, каква је Венецуела, и САД.
Прогласити некога за персону нон грата легитимно је политичко средство, када се ради о политичару или дипломати и користи се вековима, али овде говоримо о уметницима, људима од пера или камере, интелектуалцима и јавним радницима, који се проглашавају опасним за јавни ред, за државне непријатеље и терористе. Поготово ако имају разумевања за српски поглед на блиску прошлост.
Част је бити у истом клубу са Хандкеом
Редитељ Борис Малагурски каже да му је част што се нашао у истом клубу са Петером Хандкеом. Малагурском је забрањен улазак на Косово и Метохију због филма „Косово, моменат у цивилизацији“, у којем је приказао косовски проблем из српског угла.
„Убеђен сам да је та забрана привремена зато што не могу вечно да одржавају привид о наводној државности Косова. То је смешна творевина у којој су претња за националну безбедност режисери и књижевници. Заиста не знам који је смисао оваквих забрана“, истиче Малагурски.
Њему је забрањен улазак на КиМ пре него што је филм који је режирао приказан у јужној српској покрајини.
„То значи да Харадинај и његова екипа нису ни видели филм пре него што су ми забранили улазак, као што верујем да ниједну Хандкеову књигу нису прочитали. Сумњам да је било ко од њих икада прочитао било коју књигу“, додаје наш саговорник.
Оно што боли политичку елиту косовских Албанаца је то што се истина лагано пробија. Пре двадесет година било би незамисливо да Хандке добије Нобелову награду. Посебним апсурдом Малагурски назива демонстрације против тога што је Хандке ове године овенчан том наградом.
„Сећам се када су и многи Срби били незадовољни када је Марти Ахтисари добио Нобелову награду, па нико није протестовао и правио оволику гужву, јер ми смо толерантан народ. Заправо, у оваквим ситуацијама види се ко је толерантан, а ко није. Све време деведесетих година прошлог века покушавали су да нас прикажу као нетолерантне. Хандке је тада видео истину, а сада је види и цео свет“, закључује Малагурски.
Истина, у Србији је било захтева да се неке јавне личности прогласе за непожељне на нашој територији, на пример Анђелина Џоли када је снимила свој редитељски првенац „У земљи крви и меда“ из 2012. године. Међутим, ти захтеви нису схватани озбиљно и узети у разматрање.
Све је ствар држања медијске пажње
На питање има ли смисла проглашавати јавне личности за персоне нон грата, новинар Зоран Ћирјаковић одговара потврдно. Сукоби на Балкану нису завршени, наглашава он и додаје да не предвиђа никакав нови рат. Медијатизација политике подразумева да догађаји, односи и ситуације постоје само док су присутни у медијима. Бошњаци и Албанци веома успешно су користили јавне личности у своју корист.
„Није ствар само о позитивном углу привлачења пажње преко личности које их подржавају, већ и у овом, кроз сатанизовања неупоредиво мањег броја јавних личности, нарочито када говоримо о Босни, који су јавно износили ставове који иду у прилог српској страни или изражавају неки облик разумевања за логику, механизме и начин како се обични Срби и грађани Србије и Републике Српске односе према рату у Босни. Тако да то сигурно није бесмислено“, каже Ћирјаковић.
Док је одлука приштинских власти према Хандкеу спроводива, како ће се иста мера спроводити у Кантону Сарајево, јер међу кантонима и ентитетима нема граница, пита се наш саговорник.
„Не знам како ће је примењивати, сем што је Хандке препознатљив. Претпостављам да би га ухапсили под неким оправдањем. Цела ствар је симболичка“, сматра он.
Церемонији уручења Нобелове награде за књижевност Петеру Хандкеу у Стокхолму нису присуствовали амбасадори Албаније, Босне и Херцеговине, Косова и Хрватске.