Према оцени Александра Гајића са Института за европске студије, неспорна историјска чињеница о геноциду потврђена је декларацијом коју су САД одлагале из разлога политичког опортунизма, а историчар Саша Адамовић указује на то да се великим силама може да буду лицемери и да ствари мере двоструким аршинима када за то имају интерес.
За Америку — „јесте геноцид, није геноцид“
Сенат САД. у којем већину чине републиканци, усвојио је резолуцију којом су масовна убиства Јермена, која су починили Турци Османлије пре једног века, препозната као геноцид. То не би било ништа чудно да се сенатор Северне Дакоте Кевин Крамер колико прошле недеље није томе успротивио. Овога пута је објаснио је да је то учинио на захтев Беле куће, јер се гласање дешавало у време самита НАТО-а чија је чланица, наравно, и Турска.
Председнику САД Доналду Трампу сигурно није требало да се у Лондону додатно објашњава са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом, са ким су односи прилично захладнели после покушаја пуча у Турској уз уплитање Америке, од када је кренуло отопљавање на релацији Анкара-Москва.
Турска је на вест из Вашингтона одмах на разговор позвала америчког амбасадора баш као што је то учинила и када је такву резолуцију пре месец и по дана усвојио Конгрес САД, где већину чине демократе.
Званична Анкара, наравно, упорно одбацује оптужбе, сматрајући да се злочин над Јерменима током Првог светског рата не може карактерисати као геноцид.
„Све док су односи између САД и Турске били добри, партнерски, савезнички, пре свега у оквиру НАТО-а, где се Турска доживљавала као једна од најзначајнијих чланица те Алијансе, нису постојале могућности да се у Конгресу, односно Сенату САД изгласа резолуција против Турске, која ће признати њен геноцид над Јерменима“, објашњава за Спутњик Адамовић спољнополитички контекст најновијег потеза Вашингтона.
Он сматра да су се у новим околностима, када је Турска променила своју геополитичку оријентацију, нарочито после покушаја америчке обавештајне службе да пре три године свргне Ердогана са места председника, стекли услови да се страдање Јерменима представи као геноцид, поготово када томе више ни републиканци не пружају отпор.
Турска више није онај стари савезник
Резолуција је дошла само као потврда да Турска у Америци више нема оног савезника каквог је имала, истиче саговорник Спутњика и додаје да такве ствари не треба да чуде, јер велике силе на првом месту воде рачуна о својим интересима.
„Није то први пут у историји међународних односа. Видели смо колико јуче пример Курда на Блиском истоку који су важили за поуздане савезнике и партнере САД, све док оне нису процениле да им то партнерство више није важно“, истиче добар познавалац америчке политичке сцене.
Велике силе су склоне да многе ствари посматрају лицемерно, са позиција двоструких стандарда, зато што им се то може, недвосмислен је Адамовић.
Згодно и за кампању
И за Гајића је неспорно да су се и Сенат и Конгрес руководили страначким интересима.
„То је заправо политичка декларација једне историјске чињенице која није спорна, али која је била одгађана из разлога политичког опортунизма, коју су иницирале демократе у моменту када је Трамп убрајао неке политичке поене пацификацијом Турске, која је кренула у спољнополитичке авантуре у Сирији. На тај начин је требало да се Трамп заузда од геополитичког солирања мимо интереса Америке и НАТО-а“, објаснио је он потез Конгреса.
Гајић у одлукама и Конгреса и Сената види унутрашњу политичку димензију уочи почетка предизборне председничке кампање.
Републиканска већина у Сенату је проценила да не треба ићи контра Конгреса, будући да је у њему у току поступак импичмента, односно Трампов опозив, сматра Гајић.
„Мислим да се једноставно тежиште сукоба између демократа и републиканаца у Конгресу, односно Представничком дому сада пренело на питање импичмента и да турска тема сада има мањи значај за Трампа и за његове противнике, тако да су вероватно у Сенату проценили да би требало усвојити ту резолуцију без обзира какве ће она последице имати на даље турско-америчке односе“, закључује Гајић за Спутњик.