Ово није сцена из хорор филма, већ одговор једног другака из београдске основне школе репортеру Спутњика на питање шта гледа на интернету и које игрице игра.
Више од 40 одсто деце у Србији која користе интернет гледа слике крви и мучења животиња и људи, а готово трећина приступа порнографским сајтовима, показује истраживање „Деца Европе на интернету“.
Испитивана су деца старости од 9 до 17 година, а Спутњик је спровео истраживање са још млађом, у другом разреду једне београдске основне школе.
Пуцај, убијај, пљачкај… Искуства српске деце на интернету
Ово су још неки одговори осмогодишњака:
„На тој игрици можеш да пуцаш у људе, да те јури полиција, да бацаш бомбе. То је ГТА, ја играм ГТА тројку, можеш да убијаш све, да пљачкаш неке продавнице и тако даље“, прича нам дечак.
— А шта ти кажу родитељи кад виде да си пљачкаш продавница?
„Не кажу ми ништа. Мени је тата ту игрицу поклонио и рекао ми је да могу да радим с њом шта хоћу.“
„Мама ми је избрисала јутјуб кад је видела да сам слушао неке песме од јутјубера који се зове Бака Прасе. Кад је она послушала једну ту песму, она је пошизела“, признаје један ђак.
И остала искуства београдске деце, уверили смо се, слична су.
Око 70 одсто деце спава са телефоном
Доктор Влајко Пановић, специјалиста клиничке психологије који се бави проблемима савремене породице, односно зависношћу од нових технологија, ових дана обилази ученике шестог разреда у приградским насељима Београда.
Шокиран је чињеницом да 70 одсто њих, како каже, буквално спава са мобилним телефоном.
„Исти проценат деце иде у кревет после поноћи, а највећи број њих користи неконтролисане садржаје, а родитељи о томе немају појма“, истиче овај стручњак.
Каже да едукацију код овог проблема треба усмерити у два правца, први је да родитељи схвате озбиљност могућих последица, а затим да са наставницима помогну деци тако што ће их упутити у корисне ствари на интернету. Проблем је у томе што се данашњи родитељи плаше, каже Пановић.
„Плаше се да деци нешто бране, тако добијамо ’копи пејст‘ генерацију која носи исте исцепане панталоне, користи исти речник у ком доминира ’блејање‘ и ’кулирање‘, доминира забава, а нема никаквог напора. Али и отпор према ауторитетима, што је трагично у тренутку када деца треба да усвајају радне навике, одговорно понашање, однос према здравом ауторитету који треба да им помогне да афирмишу људске вредности“, констатује Пановић.
Укључен компјутер, искључени родитељи
Он додаје да су „искљученим“ родитељима помогли и нови европски закони који су наставницима везали руке, ограничили могућност васпитног утицаја, зато што се забране наставника често тумаче као насиље над децом.
„Наставници су уплашени, као и многи родитељи. Имамо огроман утицај тих закона који су против здравих васпитних стилова и образаца. Ситуација је много сложенија него што та статистика из истраживања говори.“
Овај лекар додаје да родитељи морају да проводе квалитетно време са дететом, да је то једини лек, да детету помогну да разуме свет у који је гурнуто, јер то је свет ружног, свет ружних играчака, ружних израза, говора на телевизији и других агресивних садржаја који долазе путем различитих медија.
„Да их заштити тиме што ће их водити у правцу лепог, организованог и складног, једном речју, нормалног. Дакле, да развију емпатију, саосећања и толеранцију кроз стрпљење, да онај ко другачије мисли није њихов непријатељ, јер смо данас у земљи створили неку атмосферу, не дај боже да ви кажете нешто афирмативно за неког политичара, а они су оштро поларизовани на две стране, одмах вас сврстају на ту страну.“
Дакле, деца најбоље уче од родитеља, али и они су изложени истим садржајима. Зато је потребно да се сви штите, од телевизора могу да побегну на интернет у потрагу за лепим, квалитетним садржајима.
Кад је време за узбуну
Пановића смо питали и када је време за узбуну, односно стручну помоћ психолога због претераног коришћења интернета и друштвених мрежа.
„Када примете да њихово дете перманентно држи телефон у рукама, да мало-мало па гледа као да чека да га неко зове, чека да добије неки садржај, а посебно кад га крије, носи у тоалет или у спаваћу собу. Родитељи би требало да никада не дозволе деци да телефоне носе у спаваће собе. Може у дневној соби да се направи једно сандуче где сви остављају своје телефоне пред спавање“, саветује Пановић.