Историчар космонаутике Павел Шубин објавио је реферат совијетских научника на челу са академиком Мстиславом Келдишем „Анализа могућих циљева стварања вишекратног свемирског транспортног система САД (спејс-шатл)“. Документ раније није објављиван.
У њему се претпоставља да је спејс-шатл у „варијанти орбиталног бомбардера“ могао бити искоришћен за напад на „велике административне и војно-индустријске комплексе“. Њихово „изненадно уништење“ би донело „значајну предност страни која напада“. Циљеви напада могу постати „мобилне или откривене у последњем тренутку нове мете које имају важан одбрамбени значај“.
У извештају се наводи да је шатл који је лансиран са авио-базе „Ванденберг“ боравио изнад социјалистичких држава 70-80 минута. Он је пролетео изнад територије „од западне границе Источне Немачке и Чехословачке до источне границе СССР“.
Додатне предности шатл би добио приликом напада преко Јужног пола. Пошто су се радари на југу СССР налазили ближе централним регионима, они су имали мање времена за реаговање.
Могућа траса шатла је моделирана на компјутеру. Претпостављало се да је он могао бацити нуклеарну бомбу након уласка у атмосферу, на висини од 67 километара. Због стварања облака јонизоване плазме теже је било открити шатл. На основу координата Москве научници су утврдили да би терет достигао Земљу кроз три-четири минута.
Совјетски стручњаци, упознавши се са америчким подацима, открили су да се од четири опције типичног програма летења свемирске летелица две поклапају са овим сценаријом.
При томе, совјетски научници су признали да би напад на СССР био ефикаснији са интерконтиненталним балистичким ракетама. Шатл би било разумније користити за извиђање.
Коришћење цивилног космодрома на рту Канаверал, по мишљењу научника СССР, треба да постане „маска“ за војна лансирања.
Експерт у области авијације и космонаутике Вадим Лукашевич изјавио је да је управо овај извештај совјетских научника подстакао рад на совјетском шатлу „Буран“.