Председник Русије Владимир Путин на власти је већ 20 година. Шта мислисте о њему као политичком лидеру и његовој улози у светској историји?
— Могу да коментаришем из угла посматрача, посебно онога што се догађа у међународној енергетској политици. Увек сам са великим интересовањем пратила како он, као добар познавалац енергетске сфере, јасно препознаје прихваћени правац. Увек ми је било интересантно да то пратим, јер је Владимир Путин заиста у стању да размишља на геополитички начин, да види узрочно-последичне везе у историјском, географском контексту, и да примени одговарајуће мере како би ублажио одређени развој ситуације. То није могуће увек контролисати, јер на ситуацију утиче превише фактора. Могуће ју је изгладити, ако у глави имате геополитичку слику, што Путину, чини ми се, иде од руке.
Више пута сте се састајали са Путином. Да ли се можете присетити неких занимљивих момената, који се посебно истичу?
— Неколико пута смо говорили о томе, и као што је свима познато, он је био гост на мојој свадби. Ако говоримо о тренуцима који се истичу, рекла бих да ме увек инспирише и обогаћује могућност да водим занимљив разговор са неким високим званичником, односно сам разговор, током кога се може открити нови поглед на разне ствари. Управо такви су били разговори са Путином. То су били изузетно занимљиви, садржајни разговори, које сам водила са њим у улози министарке, али и пре и после тога.
Да ли сте имали прилику да током ваших разговора боље упознате Путина, не само као политичара, него и као особу? Како бисте га окарактерисали?
— Окарактерисала бих га као високо квалификовану особу, која поседује свеобухватно знање. Увек сам говорила: да бисте разумели политику, морате да разумете људску природу. Сматрам да Владимир Путин спада међу политичаре, лидере земаља, који веома добро познају људску природу. Постоји нешто што њу чини, и што је мање-више слично у глобалном контексту. Владимир Путин једноставно има добар осећај за то.
Већ смо се дотакли теме ваше свадбе. Вест да је Путин био ваш гост изазвала је одјек у јавности.
— Позвала сам га првенствено због тога да мој муж и ја поделимо срећу са њим. Његов долазак је био велико изненађење. И већ у том моменту, када је пристао да дође, схватила сам да морам да рачунам на реакцију, која је на крају и уследила. Била сам на многим досадним свадбама, и могу рећи да је моја била највеселија и најлепша од свих којима сам икада присуствовала. Председник Путин је направио такву атмосферу музичарима са којима је дошао и тиме што је једноставно славио са нама, плесао, упутио лепе речи — све су то важни моменти, које не бих желела да изгубим, а мислим, ни гости на мојој свадби. Није било рачунице. Радило се о спонтаном позиву, нисам знала да ли ће га прихватити, али нема речи ни о каквој рачуници.
Да ли бисте поново позвали руског лидера, очекујући исту реакцију?
— Не могу одговорити на то питање, јер ја ништа не калкулишем, бар када је реч о таквим стварима. Можда правим рачуницу, анализирам ствари, али у свом животу. Позвала сам председника Путина да поделимо радост. Тада су ммноги критиковали мој кникс, али људи просто не знају довољно о ономе што ми у Европи зовемо „стара школа“. Када партнер учини наклон, ја одговарам книксом. То је у нас усађено, тако су нас учили, таква је традиција. Председник Путин влада „старом школом“. Данас је мало џентлмена, који познају ту традицију.
Да ли имате у плану нови састанак са руским председником?
— Ја лично ништа не планирам. Ако ме председник Путин позове на разговор, наравно да ћу прихватити позив са великим задовољством. Он је много заузет, а ја тренутно само пишем књиге.
Руски председник добро говори немачки. Како вама звучи, да ли по акценту можете препознати да је из Русије?
— Он веома добро говори немачки. Акценат ми није толико важан, колико сам глас. Председник Путин има тих, смирен глас, пословни тон. Стално примећујем да се у медијима и на конференцијама његов начин говора често другачије преводи, због боје гласа и тона. Мислим да то није у реду, јер глас много тога преноси. Мене је импресионирао његов говор у немачком Бундестагу након терористичког напада 11. септембра 2001. године. Преслушавала сам га пре неколико година, када сам припремала текст на ту тему. Његов говор је био изванредан, не само због тога што је говорио на немачком језику у Бундестагу, него и због садржаја. У то време нико није успео да реагује на одговарајући начин на његове планове и идеје, које је предлагао и немачком парламенту и целој Европи. То је веома тужно, јер је председник Путин својим речима и предлозима учинио велики корак напред. Био је храбар, дао је предлог, који није подржан. Уместо да прихватимо ту нову идеју, ми смо узалуд протраћили време. Немачки Бундестаг је био веома важно место симболички гледано, јер то није био састанак председника и канцелара, већ је његов говор заиста био усмерен на целу немачку јавност, законодавну власт и парламент.
Зашто је Путин толико популаран међу обичним Европљанима? Можда су се уморили од псеудотолеранције?
— Популарност Владимира Путина објашњава се тиме што он води рационалну политику. Током наших разговора и праћења његових говора и поступака, приметила сам да председник Путин у све уноси дозу хумора, што ретки могу себи да приуште. Хумор може приуштити онај ко је мало изнад ситуације.
Да ли се слажете са изјавом председника Француске Емануела Макрона да се НАТО суочава са можданом смрћу?
— Сматрам да је мождана смрт још гора од саме смрти. И та изјава је још гора од Трампове изјаве да је НАТО застарео. Ситуација у НАТО-у је иста као и у свим алијансама које су постојале кроз историју. Чланице Алијансе поштују савез и користе га све док им је потребан. Тако је било са алијансама у 19. и у 20. веку током Другог светског рата. Све су у једном моменту нестале. Алијансе служе интересима одређене епохе, а када губе значај, поставља се питање да ли је организација потребна. Мислим да у НАТО-у размишљају о томе дуги низ година. Ако се вратимо у 2002-2003. годину, у време када је почео рат у Ираку — мало пре тога НАТО је већ био близу краха. У Алијанси има много пукотина, које су се од тада само продубиле. Није реч само о Турској.
Што се тиче Макронове изјаве, његов став је типичан за француски голизам (политичка идеологија, базирана на мишљењу и делу Шарла де Гола). То што је својевремено пропагирао Де Гол, сада жели да настави и Макрон, када каже: „Треба да сарађујемо са Русијом“. Де Гол је увек више био окренут ка Русији него САД. Де Гол, као и Жак Ширак, није био снажан заговорник трансатлантског партнерства. Обојица су више били окренути Европи, имајући у виду и Русију. Макронов покрет нема јасну идеологију, нема политичких идеја које су се годинама развијале. Имам такав утисак да Макрон поново користи голизам, посебно сада, када је реч о Русији, јер то одговара многим Французима. Мислим да на тај начин Макрон жонглира у својој политичкој каријери. Да ли се то заиста може спровести у дело и колико је могуће ослонити се на то — то је сасвим друго питање.