Упркос потпуно различитим струкама, ову оцену деле саговорници Спутњика, клинички психолог Александра Јанковић и ИТ стручњак Душан Стојичевић.
После нестанка дванаестогодишње девојчице Монике Каримановић из околине Ниша, за којом полиција трага од 20. децембра, да би се у међувремену открило да ју је отео силоватељ Нинослав Јовановић, у јавности је поново покренута прича о телефонским апликацијама за праћење кретања детета.
Лоцирање путем апликације није гарант безбедности
Да Моника тог дана није била у школи, родитељи су сазнали тек када се по окончању наставе није вратила кући. Министарство просвете је, вероватно, поучено и овим случајем, најавило да ће од другог полугодишта школе мејлом одмах обавештавати родитеље ако им се деца нису појавила на часовима.
Полицијски стручњаци који се баве отмицама упозоравају да су управо први сати од нестанка најважнији за исход потраге.
Колико су у превентиви оваквих тешких ситуација од помоћи телефонске апликације којима је могуће лоцирати дете и пратити његово кретањe? Одавно оне нису непознаница ни у Србији. Још пре шест година била је доступна апликација под називом „Праћење чланова ваше породице“ која је то омогућавала у реалном времену. Потом су се појавиле и друге, између осталих и Фемили линк (Family Link) и Фајнд мај кидс (Find My Kids), која има могућност да учини доступним и разговор који дете води са окружењем.
Колико год да родитељ има потребу да зна где му је дете, то несумњиво отвара и друга питања, пре свих етичка — где је граница таквог праћења.
Стојичевић, и сам родитељ, који је својевремено радио на пројекту „Кликни безбедно“, покренутом ради безбедности деце на интернету и био члан радне групе за израду Етичког кодекса, сматра да деца треба да се уче безбедности од малена.
Едукација од малих ногу
Иако из ИТ сектора, он ипак сматра да технолошке иновације, колико год напредовале, неће значити да родитељ може мирно да спава.
„Те апликације неће пружити безбедност у том смислу да ви будете сто посто сигурни да је ваше дете безбедно. Једноставно имате ситуацију да отмичар поломи телефон и ви више не знате где вам је дете. Друго, са колико година дете треба да има мобилни телефон, такође је велико питање. Мој одговор на све то је едукација, и то од малих ногу, да деца препознају опасне ствари и опасне ситуације“, истиче саговорник Спутњика.
Јасно је, каже, да је прошло оно време када су деца од јутра до вечери без бојазни могла да остану напољу у игри, да се мењају живот и реалност и да технологија иде напред. Он додаје да постоје разне идеје о праћењу деце, да је неке у свету и видео, и да није против тога да се оне користе и овде.
„Ја сам против тога да се ограничимо само на то да имамо апликацију која прати дете. Оно није сигурно док није научено да препозна лоше и опасне ситуације и тек онда ћемо моћи да кажемо да смо сигурни у безбедност деце. А то не радимо, или не радимо на квалитетан начин. Врло слабо обраћамо пажњу на то, обратимо је тек када се деси нешто као што је ова отмица“, критичан је Стојичевић.
Презаштићена деца неприпремљена за живот
За клиничког психолога Јанковићеву проблем са коришћењем оваквих апликација јесте што се, ослањајући се на њих, са једне стране повећава могућност контроле кретања детета и спречавају евентуални инциденти, отмице, али да то са друге стране отвара питање развојне природе деце. Она дефинитивно треба да прођу процес социјализације, што подразумева да неке ствари морају да науче и сама да решавају, каже саговорница Спутњика.
„Ствари треба вратити на праву меру, а та мера је увек продубљивање личног контакта са дететом, учење детета како да се снађе у ситуацијама које су потенцијално опасне. Било која врста поштапалица тешко да ће допринети да се дете развија као самостална индивидуа“, оцена је Јанковићеве.
Контрола од стране родитеља би, како сматра, довела дотле да дете буде презаштићено и неприпремљено за оно што га даље у животу чека.
„Мислим да апликације можда јесу у реду, али суштински је јако важно променити однос са дететом и водити рачуна о томе да своје дете научимо како да се понаша у неким ситуацијама тако да просто буде опрезно, али да не уђе у једну патолошку сумњичавост и да помисли да самостално не може да функционише зато што ће родитељ увек негде бдити над њим“, истиче она.
Уз то примећује да мало који родитељ, бавећи се озбиљно послом, може 24 сата дневно да прати своју децу. И то, каже Јанковићева, ствара додатни притисак на родитеље да морају да реагују и на најмању ствар, што појачава њихову анксиозност и осећање кривице.