У години на измаку Русија је, како је ове недеље саопштио председник Владимир Путин, први пут постала водећа земља у најсавременијем наоружању. Реч је о хиперсоничним ракетама попут система „Авангард“, „Кинжал“, „Пересвет“, а у току су радови на ракетама „Сармат“, „Циркон“, „Буревесник“.
Перформансе овог оружја показују да је, барем у овој сфери, Русија претекла САД, констатује професор Перишић. Он подсећа да су се Совјети од Другог светског рата па надаље увек трудили да сустигну Запад у развоју наоружања, а да сада Русија преузима примат. Како је војна компонента главна категорија моћи једне земље у међународним односима, то Русији даје снагу да учествује у решавању свих међународних проблема, каже Перишић у емисији „Свет са Спутњиком“.
И без хиперсоничнoг оружја, Русија је била суперсила
Путиново помињање хиперсоничног оружја није случајно, сматра Перишић. „То је порука и нашој политичкој елити, и у Београду, и у Републици Српској, да рачунају на укупну моћ Москве у решавању својих питања.“
Војни буџет Русије износио је 2019. око 46 милијарди долара и према подацима руског Министарства одбране, био је 15,1 пут мањи од америчког.
Новинар Слободан Самарџија објашњава да с обзиром на вишеструко већи амерички војни буџет, Русија мора да стави акценат на технолошки ниво како би анулирала предност Американаца. Истовремено, та савремена технологија може да се користи и у другим областима привредног развоја, истиче Самарџија.
Амбасадор Србије у Москви Мирослав Лазански наглашава да Русија у међувремену никад није престајала да буде нуклеарна суперсила и да је и после распада СССР-а задржала примат у нуклеарним средствима.
Оно што сада импресионира, каже Лазански, јесте да је и поред економских санкција које су јој уведене 2014. после догађаја у Украјини, Русија у последњих 19 година направила 755 крупних производних капацитета у прерађивачкој индустрији, изградила три нова аеродрома и 45 писти, дупло увећала дужину магистрала, а од некадашњег увозника пшенице постала њен највећи извозник на свету. Пољопривредна производња је порасла за 46 одсто, извоз 2,6 пута, а подигнуто је и осам нових нукеларних електрана, наводи Лазански.
Нови гасоводи
Професор Перишић истиче да Русија више не трчи за Западом ни у сфери енергетике, о чему говори цевовод „Снага Сибира“ којим се доставља руски гас Кини, као и гасоводи који се финализују у Европи, „Северни ток 2“ и „Турски ток“, који ће 8. јануара и званично отворити председници Русије и Турске, Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган.
Перишић је уверен да ће гасовод имати и важну безбедносну улогу у региону.
„Кад на својој територији имате гасовод кроз који протиче руски гас, одмах ћете имати и друкчије безбедносне односе у том региону. Русија ће бити заинтересована да штити свој гас, а крајњи потрошачи — Мађарска, Аустрија, Немачка, Италија такође ће желети да на простору Балкана буде безбедна ситуација. Руски гас релаксира односе на Балкану“, сматра наш саговорник.
Према мишљењу Слободана Самарџије, важан је и договор о очувању транзита гаса кроз Украјину, а пут за његово постизање отворио је недавни састанак „нормандијске четворке“ у Паризу, када су се први пут срели председници Русије и Украјине, Владимир Путин и Владимир Зеленски.
Крим све мање споран
Самарџић сматра да тај састанак наговештава боље дане у односима Русије и Украјине, о чему говори и чињеница да је већ размењен један број заробљеника који су учествовали у војним дејствима на територији Донбаса, а до Нове године треба да буду размењени сви.
„Објективно, Украјина нема никаквог интереса од сукобљавања с Русијом. С друге стране, ни Русија не жели да има Украјину против себе, не само зато што би њено веће сврставање ка Западу значило даље приближавање НАТО руским границама, него зато што Русија жели мир. Оно што је јако важно, јесте да се Крим све мање помиње, као да се десило нешто па више нико не сматра да је Крим спорна ствар“, објашњава Самарџија.
Напети односи на линији Москве и Кијева, по његовом мишљењу, не одговарају ни европским земљама, поготову Немачкој и Француској у тренутку кад је ЕУ у фази преиспитивања. Ту треба тражити и објашњење зашто је, како каже новинар, после тих разговора немачка канцеларка Ангела Меркел рекла Путину — „овај пут си победио“.
Руски медији међу кључним догађајима 2019. године у Русији истичу три сусрета Путина, поред овог париског, са Зеленским, и састанак са севернокорејским лидером Ким Џонг Уном пролетос у Владивостоку, као и са америчким председником Доналдом Трампом у Осаки на маргинама Г20.
Даљи ток руско-америчких односа умногоме ће зависити од тога хоће ли Трамп успети да освоји још један мандат, каже Самарџија. „Ако се то догоди, Путин и Трамп ће водити две највеће светске силе, поред Кине као треће, до истека својих мандата 2024. године. Уколико Трамп победи, то би могло повољно да делује на свет“, каже Самарџија.
Руско-српски односи
Карактеришући развој односа Русије и Србије у протеклој години, амбасадор Мирослав Лазански каже да се с правом може рећи да су они на врхунцу. Србију су посетили и Путин, у јануару, и премијер Дмитриј Медведев, у октобру, док је председник Александар Вучић недавно имао седамнаести по реду састанак са руским председником у Сочију.
Према речима Лазанског, добрим односима доприноси и опредељење Србије за војну неутралност, које је ове недеље потврђено новом стратегијом националне безбедности.
„Позитиван однос према војној неутралности Србије манифестује се у сваком контакту с руским грађанима и са руским дипломатама. Русија поштује такав став Србије“, каже Лазански.
Такође, подсећа да до 2012. Србија није имала ниједну војну активност са Русијом, а ове године је имала 96.
„Нисмо раније имали наше кадете на школовању, сад их имамо, имамо пилоте на обуци, заједничке вежбе. Ми смо уравнотежили сарадњу и са Истоком, и са Западом“, описује ситуацију Лазански.
Професор Перишић напомиње да су Срби и Руси и идентитетски и културно блиски, а да Србија има доста тога да научи од Русије.
„Кад је Путин пре тачно 20 година ступио на политичку сцену Русије, они су пре свега одговорили на питање ко су и куда желе да стигну — да су посебна цивилизација која треба да штити вредности руског света, а да им је у оквиру тог идентитета задатак и да се економски развијају. Тако и ми у Србији треба да одговоримо на то питање“, каже Перишић.
Он цитира западног теоретичара Ханса Моргентауа, да је после одговора на идентитетско питање, следећи задатак за мале земље, ако желе да опстану у хаотичним међународним односима, да се војно обезбеде, а да затим нађу силу заштитницу која ће их заступати у међународним односима, па и у балканским и европским.
„Међутим, Србији многи кажу са Запада — немојте уз Русе, идите тамо где идентитетски припадате. Али ми морамо да схватимо да само Запад не може да реши ниједан наш проблем“, поручује професор Перишић.