Милачићеву поруку из Цетиња објављујемо у целости:
На Цетињу сам јер желим да будем уз мог Митрополита и моје Владике. Желим да будем уз ћивот Светог Петра Цетињског, уз исконски, Цетињски Манастир. Гдје друго бити данас до овдје, код нашег Његоша. Сва васиона је мала у односу на овај Ћивот.
На Цетињу сам јер ме вуче Православни зов, обрис Владике Данила, обрис Његошев, док, над ватром и под ватром, спасава свој крст, да би га пренио нама.
На Цетињу сам јер, као Црногорац, морам бити на Цетињу.
На Цетињу сам јер, као Србин, морам бити на Цетињу.
Бадњак на Цетињу тек онда је бадњак.
Дошао сам због Црне Горе, земље коју, уз моју породицу, моје синове, волим највише на свијету.
Моји синови су моја Црна Гора.
Дошао сам да им не бих остављао у наслеђе Црну Гору какву су мени оставили, подијељену Црну Гору, разједињену Црну Гору.
Ја немам другу земљу сем Црне Горе.
Без Црне Горе, моје земље нема. Мене нема.
Дошао сам због мојих синова, због два брата, због све Црногорске, наше Православне браће. Данас морамо бити једно, данас морамо показати несаломљиво Православно тијело, да смо љуљани у истој колијевци и да смо под истим Богом браћа, да нас крст и бадњак неће раздвојити.
Крст и бадњак ће нас спојити.
Морамо схватити, браћо Православна, да не слиједимо људе, већ Бога, а он је исти, једнак за нас и ми смо једнаки за њега, дио Црногорског народа под Цетињским манастиром који је искрио слободом до небеса и онда када је све око њега тамничено.
Морамо схватити, браћо, да ако ударимо на нашег црногорског и српског брата, од тог мача не брани Бог, због тог мача Бог кажњава.
Будимо зато у миру, у најдостојанственијем Божијем благослову на Цетињу данас, уједињени у једној вјери, у Светом Петру Цетињском, због чијег смо крста сви најпоносније пострадали и сви опет најпоносније рођени.
Будимо једно.
Са Цетиња, због Цетиња, наздравље нам Бадњи дан и Божић: Мир Божији Христос се роди.