Скорсезе је својим новим филмом показао да је питање утицаја организованог криминала, пре свега италијанске мафије, на америчко друштво у другој половини ХХ века и даље неисцрпна тема. Место у америчкој и светској популарној култури италијанска мафија добила је појавом романа „Кум“ Марија Пуза крајем шездесетих година, а затим и истоименим филмом Френсиса Форда Кополе, почетком седамдесетих година прошлог века.
Међутим, за разлику од Кополе, Скорсезе се бави, не само у „Ирцу“, стварним догађајима и црним рупама у америчкој историји, какво је убиство синдикалног вође Џимија Хофе. Скорсезеови ликови Френк Ширан (Дениро), Расел Рас Бафалино (Џо Пеши), Хофа (Ал Паћино), Ентони Тони Про Провенцано (Стивен Грејем), Анђело Бруно (Харви Кајтел) или Ентони Дебели Тони Салерно (Доменик Ломбардоци) су стварни ликови које Скорсезе смешта у контекст Ширанове животне приче која се укршта са мафијом, Хофом и политичком династијом Кенеди.
Филм је настао као адаптација Ширанове биографије из 2004, под називом „Чујем да кречиш куће“, аутора Чарлса Бранта, у којој Ширан тврди да је, између осталих, убио и Хофу. Хофин мистериозни нестанак 1975. године и даље представља једну од најинтригантнијих загонетки Америке.
Док многи амерички стручњаци за мафију тврде да је Шираново сведочење неистинито, у испреплетености организованог криминала, радничког покрета и политике коју Скорсезе представља, има доста елемената истине.
Ко је био Џими Хофа
Џејмс Хофа, у јавности познат по надимку Џими, постао је синдикални вођа још као тинејџер. Са 14 година напустио је школу како би радио пуно радно време и организовао је своје колеге у малопродаји како би се супротставили руководству и испословали веће плате. Међународном братству Тимстера, америчко-канадском синдикату возача камиона, придружио се 1932, а 1957. године постао је његов председник.
Вешт говорник, харизматичан, талентован као организатор, Хофа је постао једна од најпопуларнијих личности у Америци. У једној секвенци филма, Дениро каже да је Хофа био популарнији од Елвиса. То би врло лако могло да се испостави као тачно, јер је у то време скоро трећина америчких радника припадала Тимстерима, а Хофа је био њихов гласноговорник.
Хофа је 30. јула 1975. године кренуо на ручак у један ресторан у близини Детроита и ту му се губи сваки траг. Званично је проглашен мртвим 1982. године.
Шта повезује Тимстере и мафију
Може се рећи да је сарадња мафије и синдиката у Америци била природна јер се ради о два покрета са маргине друштва. Радници у борби за своја права нису имали подршку ни власти, нити су послодавци имали разумевања за њихове захтеве. Са друге стране, италијански досељеници нису били радо виђени у друштву богатих и моћних Американаца, осим ако нису били глумци или певачи.
Када је синдикални пензиони фонд довољно нарастао, сарадња се наставила на обострану финансијску корист. Многе мафијашке породице добијале су зајмове из пензионог фонда Тимстера, који нису бележени у књигама. Уз помоћ таквих зајмова изграђени су хотели у Лас Вегасу (што је Скорсезе обрадио као тему у филму „Казино“) или Хавани.
Већина тих зајмова, а можда и сви, нису враћени, а пошто нису бележени у рачуноводственим књигама омогућили су прање новца и исплате „на руке“ мафијашким босовима, али и синдикалним вођама.
Заузврат, мафија је омогућавала да послове превоза робе и грађевинске послове добијају искључиво чланови синдиката. Мафија је учествовала и у намештању синдикалних избора или избора званичника за које су се синдикати залагали.
Ко је био Френк Ширан
Многи историчари ФБИ, америчког радничког покрета и организованог криминала сумњају у аутентичност Ширанове приче. У тексту објављеном на порталу „Слејт“, историчар мафије Бил Тонели тврди да ниједна особа са којом је разговарао у Филаделфији, граду где је Ширан живео, није могла да се сети да је ико икада посумњао да је Ширан икога убио.
И у књизи, и у филму, Ширан је представљен као убица који убија за рачун мафијашке породице Бафалино. Тонели тврди да је тачно да је Ширан био близак Раселу (право име Розарио) Расу Бафалину, мафијашком босу из јужне Филаделфије.
После Другог светског рата Ширан је радио као возач камиона и почео је да ради мале послове за Бафалина и Бафалиновог шефа Анђела Бруна (познатог као „Нежни дон“, јер је спорове волео да решава без употребе насиља). Пошто није био Италијан, није могао да постане пуноправни члан мафије, али је Бафалино у њега имао велико поверење и сматрао га је пријатељем. Ширан, који је умро 2003. године, у књизи и филму сведочи да га је Бафалино упознао са Хофом, ком је убрзо постао десна рука са задатком да га штити и изврши понеко убиство.
Везе породице Бафалино са Тимстерима
Како је мафија из Филаделфије, града који никада није важио за један од центара организованог криминала, постала повезана са синдикатима и Хофом? Пре свега захваљујући Раселу Расу Бафалину, најмоћнијем шефу мафије ван неког великог америчког града.
Породице Бафалино контролисала је територију североисточне Пенсилваније, где је било доста рудника и челичана и због тога је била важна превозницима. Бафалино је омогућавао члановима Тимстера уносне уговоре за превоз робе.
Већ средином шездесетих година, Бафалино је постао један од најважнијих мафијашких шефова у САД, а средином седамдесетих година прошлог века чак је обављао дужност привременог шефа њујоршке породице Ђеновезе. Иако се његово име није појављивало у вестима, као што је то био случај са Карлом Гамбином или Џоом Бонаном, поглаварима њујоршких мафијашких породица, Пододбор Сената за борбу против организованог криминала означио га је као „једног од најнемилосрднијих и најмоћнијих вођа мафије у САД“.
Оптужен за изнуду, осуђен је 1978. на четири године затвора, а када је један од његових мафијаша постао заштићени сведок, осуђен је на десет година затвора. Остао је близак са Шираном све до своје смрти 1994. године.
Како је породица Кенеди умешана у причу
Легенда каже да је старешина породице Кенеди Џозеф незнатну предност од око 100.000 гласова на председничким изборима обезбедио уз помоћ шефа чикашке мафије Сема Ђанкане. Ђанкане је утицао да чланови чикашких синдиката дају свој глас Џозефовом сину Џону. Заузврат, Џон Кенеди је требало да обезбеди подршку снагама које су се спремале да са власти на Куби оборе тек устоличеног Фидела Кастра.
На тај начин мафија би повратила хотеле, казина и ризорте које је изградила на Куби. Издавши кубанске контрареволуционаре у Заливу свиња, Кенеди је себи потписао смртну пресуду. Ту легенду, за коју амерички новинар Симор Херш у филму „Тамна страна Камелота“ тврди да је истинита, Скорсезе представља као чињеницу.
Оно за шта сигурно можемо да тврдимо да је тачно јесте да је Џон Кенеди свог брата Роберта поставио за државног тужиоца и да је Роберт Кенеди одмах почео да истражује мафију, између осталих, ударио је и на Хофу.
Према оптужници коју су му Кенеди и његови сарадници спаковали, Хофа је приказан не као синдикални вођа, већ као прави шеф мафије. Оптужен је за примање мита, преваре и, што је најважније, за проневеру пензионог фонда Тимстера.
Шта је пресудило Џимију Хофи
Није тајна да је, током изборне кампање 1960. године, Хофа подржавао републиканског кандидата Ричарда Никсона. Након једне вечере са Хофом, Роберт Кенеди присећао се колико је Хофа пута поменуо како је „тврд човек“.
„…да је уништавао послодавце, колико је мрзео полицију и како је уништавао оне који би му стали на пут… Када одрастао човек проведе вече стално причајући о томе колико је опасан, не могу а да не закључим да се ради о насилнику сакривеном иза фасаде“, записао је Кенеди.
Кенедијев став о Хофи је превладао и овај је 1964. осуђен на тринаест година затвора, мада је изашао после пет захваљујући Никсоновом помиловању.
Хофа је по изласку из затвора покушао да поврати позицију вође Тимстера. Већина познавалаца верује да је управо тај моменат био пресудан — мафијашки босови сматрали су да је Хофина пожуда за моћи учинила од њега непоузданог сарадника.
Разне теорије о Хофином нестанку биле су у оптицају од 1975. године. Једна од њих је и да је дуго година након нестанка био жив и под надзором мафије. И сам Скорсезе је у једном интервјуу након изласка филма пред публику признао да је прича о Хофином убиству најслабији део филма.