Његовој жељи да стави под контролу целокупну територију Либије, наруку иде и војна надмоћ, али и подршка Уједињених Арапских Емирата, Египта и Саудијске Арабије.
Према мишљењу руских експерата — Хафтар има и подршку специјалних снага, чиме не може да се похвали Влада националног споразума Либије Фајеза Сараџа у Триполију.
Целу Либија — тежак залогај, чак и за Хафтара
Григориј Лукјанов, професор на Вишој школи економије, истиче да су борбена дејства дошла у ћорсокак и са једне и са друге стране.
„Триполи је град у коме живи око два и по милиона људи, то је мало мање од половине насеља целе Либије. Без жртава га не би освојила ни моћнија војна сила од Либијске националне армије“, рекао је експерт.
Халифа Хафтар и његови спољнополитички савезници то схватају и без обзира на све повећавају притисак, тражећи нове форме за политички дијалог у коме ће њихови захтеви бити урачунати.
Осим тога, у позадини унутрашње борбе за превласт се одвија озбиљна геополитичка борба између регионалних сила на Блиском истоку. Са једне стране имамо Уједињене Арапске Емирате, Саудијску Арабију и Египат, који подржавају Халифа Хафтара, а са друге стране Турску и Катар, којима је Влада националног споразума била принуђена да се обрати због великих губитака.
Геополитичка борба савезника зараћених страна
„Пре неколико дана у египатском Парламенту, приликом излагања представника Хафтара, предложено је да Египат примени оружану силу како би подржао Хафтара и истерао турску армију, коју је Ердоган послао у Триполи. Ова идеја је наишла на подршку“, рекао је Камран Гасанов, професор на руском Универзитету пријатељства народа.
Емирати, Саудијска Арабија и Египат врше притисак на Хафтара да не пристане на преговоре и да помоћу силе реши ситуацију у Либији. Са друге стране, Турска у Либији се бави тотално другим питањима која немају никакве везе са њеном унутрашњом ситуацијом и нестабилношћу, већ са геополитичким интересима Турске у источном Средоземном мору.
Како Гасанов објашњава — позиција Турске у овом региону је заснована на пројекту у који је улагао турски председник Ердоган још од почетка Арапског пролећа.
„План се састојао у томе да се путем државних удара на власт на целом Блиском истоку доведу Муслиманска браћа, партија која је представљена у многим арапским земљама — у Тунису, Мароку, Јордану, а умало и у Египту нису дошли на власт“, објашњава експерт.
Према његовим речима — то је била нека нова врста османлијског пројекта, јер су ове партије блиске Ердогановој Партији правде и развоја.
Јасно је да Турска нема могућности да сама преокрене ситуацију, већ да месецима покушава да увуче Русију у овај процес, јер је свесна да остали играчи нити су довољно способни нити желе да узму у обзир интересе Анкаре.
Маршал Халифа Хафтар спада у силе које желе да спрече распрострањивање утицаја Муслиманске браће. Њега подржава Египат, у коме је на власти човек који је директно збацио лидера ове исламистичке политичке партије. Осим тога, иако делује парадоксално да управо Саудијска Арабија подржава Хафтара, треба имати у виду, према речима Гасанова, да она има свој „вехабијски пројекат“ и да све друге „пројекте“, као што су Ал Каида, ДАЕШ или Браћа муслимани, схватају као претњу.
Мировна конференција о Либији у Берлину
Експерти сматрају да Русија и Немачка имају најбоље позиције у односу на све остале силе које су на индиректан или директан начин повезане са ситуацијом у Либији, и зато сматрају да је мировна конференција о Либији у Берлину логичан наставак руско-немачке сарадње, нарочито након што је ову иницијативу немачке канцеларке Ангеле Меркел отворено подржао руски председник приликом заједничке конференције за новинаре у Москви.
Гасанов истиче да је Меркелова, у политичком смислу, много ближа позицијама Москве, него позицијама Вашингтона, и да је могућа сарадња између Русије и Немачке, јер су обе стране заинтересоване за стабилност у Либији.
Осим тога, односи између земаља умешаних у либијски случај су једноставни. Немачка је политички и економски непристрасна у односу на било коју страну у конфликту. Русија, после ситуације са Сиријом, има контакте не само са Турском, него и са осталим арапским земљама. Како експерти објашњавају — интерес Москве лежи у економској користи и нема политичких симпатија ни према једној страни у сукобу, већ се користи подршком и интересом свих страна учесница. Москва и Берлин имају заједнички интерес, а то је прекид рата, за разлику од Италије и Француске, које су постале таоци својих геополитичких интереса. Док Француска подржава Хафтара, а Италија Сараџа, немачка канцеларка је неутрална. Меркелова признаје Владу у Триполију, али узима у обзир и чињеницу да постоји човек по имену Хафтар, који има реалну војну моћ. Експерти истичу да је прагматичан приступ оно што све више приближава Москву и Берлин у решавању кризних ситуација.