Две масивне формације ужарених растопљених стена величине континената вребају испод Земљине површине — једна од њих смештена је испод Африке, а друга испод Тихог океана.
Сада је, по први пут, часопис „Кванта“ објавио 3Д приказ тих формација, смештених у простору где се земљино истопљено језгро среће са својим каменитим доњим омотачем, приказујући формације како продиру према површини.
Модел представља важан визуелни приказ земљиних омотача, почевши од чврстог унутрашњег језгра, спољног течног језгре, доњег и горњег омотача и на крају коре.
Према часопису „Кванта“ — највише тачке ових формација достижу висину 100 пута вишу од Монт Евереста, који је са 8.848 метара надморске висине највиша планина на Земљи.
„А ако би, не дај Боже, избиле на површину, могле би да покрију целу планету језером лаве дубоким око 100 километара“, упозорава сарадник „Кванте“ Јошуа Сокол.
Бројне теорије — а шта је истина?
Геолози још увек не знају тачно шта би могла да буде њихова улога у регулисању процеса на Земљи. Од њиховог открића у другом делу 20. века, спекулише се да би они могли да представљају кластере усијаних стубова лаве, тачније — теорију конвекције ужарених стеновитих формација унутар Земљиног покривача, која је предложена као један од узрока вулканских жаришта.
Друга теорија сугерише да су формације компонента Земљиног унутрашњег састава које се састоје од стена које су топлије од остатка омотача. По овој теорији се сматра да су формације старе колико и сама Земља. Такође су и јединственe по свом саставу, односно — немогуће их је пронаћи било где другде на планети.
По трећој теорији формације оне би могле бити остаци огромне древне планете познате као „Theia“, за коју се претпоставља да се временом уградила унутар планете, након што се на њу срушила пре око 4,5 милијарди година. Научници који подржавају ову теорију верују да је овај догађај изазвао стварање нашег Месеца.
Можемо ли да предвидимо важне догађаје
Немогућност научника да постигне консензус о низу геолошких процеса који се одвијају испод Земљине коре довела је до забринутости колико уопште човечанство може да предвиди догађаје који могу драстично да утичу на нашу планету. Прошле године, на пример, америчка Национална управа за океане и атмосферу и Британски геолошки институт били су приморани да два пута у једној години ажурирају светски магнетни модел, пошто је магнетни северни пол почео да се помера са канадског Арктика ка руском Сибиру, и то убрзаним темпом.
Научници нису сигурни ни у тачну природу процеса растопљених метала у земљином језгру, који производе огромне струје за производњу магнетног поља. Истовремено, академици су изразили забринутост због могућег утицаја флуктуација магнетног северног пола на укупну снагу магнетног поља које штити планету од штетног сунчевог зрачења. Ако би једнога дана нестало магнетно поље — на Земљи би убрзо нестао и живот због изложености олујама које емитује наше Сунце.