Документ британског Министарства одбране са ког је недавно скинута ознака тајности негира „геноцидну намеру“ војно-политичког руководства Републике Српске у догађајима у Сребреници у лето 1995. године.
Терзић прави разлику између ратне пропаганде и извештаја које обавештајне и друге аналитичке службе праве како би своје владе обавестиле о стварном стању на терену.
Архиве би допринеле ублажавању стигматизације Срба
„Не бих прецењивао епохалан значај такве грађе, али верујем да би објављивање што више таквих извора унело корекцију у гледање савременог света на Србију и Србе. Верујем да би допринело, ако не потпуном скидању, оно свакако ублажавању стигматизације и сатанизације Срба које трају већ неколико деценија, нарочито у западном јавном мнењу“, наводи Терзић за Спутњик.
Он додаје да обелодањивање британског документа намеће и питање како системски решити изучавање ближе прошлости у којој су Срби и Србија окривљени за сва зла која су се догодила на Балкану деведесетих година.
На потребу системског организовања изучавања ближе прошлости указао је и српски шеф дипломатије Ивица Дачић, изјавивши да би, након објављивања британског документа, српски историчари требали да се посвете изучавању не само британских архива о периоду деведесетих година.
Зашто је важно изучавање архива?
Дачић је, према речима Славенка Терзића, историчара и дописног члана САНУ, покренуо важно питање — систематско истраживање страних архива који се тичу истраживања историје Србије и српског народа.
„На жалост, наша држава деценијама нема стратегију која би подразумевала да се сваке године одређени број научника шаље у водеће светске центре и истражује грађу која се тиче историје Србије и Срба у целини. Имамо водеће светске архиве, као што су архив у Ватикану, Бечу, Великој Британији, Америци, Немачкој и Русији. Када је реч о старијим периодима, за нас су важни архиви у Турској. Знам како раде неке друге државе, неке балканске државе мање од нас, које су слале истраживаче да по неколико година систематски истражују грађу која се тиче историје њиховог народа. То је врло важно, и за проучавање наше прошлости, али и за проучавање свега онога што се недавно десило“, констатује Терзић.
Систематско истраживање страних архива, према речима нашег саговорника, унело би ново светло и истину у недавне догађаје, што би било изузетно важно за савремени положај Србије, као и за њену будућност.
„У питању је врло важан, одговоран посао. Архиви су ризнице нашег историјског памћења. Не треба потцењивати значај архива. Архиви су у свакој земљи репрезентативне установе. Значај прикупљања грађе за историју Србије и Срба је изузетно велики и њему би се требало приступити дугорочно, систематски, са озбиљном стратегијом, да постоји план архивских истраживања у наредних десет, двадесет, а можда и више година“, објашњава Терзић.
Без уласка у архиве — нема историје
План истраживања, према његовом мишљењу, требало би да направе научне институције — институти, национални архиви (у сарадњи са већим локалним архивима) и САНУ, док би финансирање требало да дође од владе, односно надлежног министарства.
„Тако је било пре више од тридесет година, када су српске власти финансирале краткорочно изучавање страних архива. Млади историчари не могу да раде темељне студије без озбиљних архивских истраживања. Њих треба да помогне држава, јер ако их она не помогне, млади историчари се обраћају фондовима и разним невладиним организацијама, што има своју цену“, наводи Терзић