— Да, послао сам људе да извиде пут Митровица—Вучитрн, две патроле на џиповима су наишле на колону британских оклопних јединица, која је ишла из Приштине у правцу Митровице. На њиховим тенковима били су припадници ОВК, вијориле су се албанске заставе. Моја патрола, која је бројала тек неколицину људи, зауставила је британску бригаду како би је спречила да продре даље у француски сектор. Моји људи су ме обавестили да су се нека оклопна возила упутила ка Митровици, они нису очекивали да смо ми већ били ту, јер су хтели да стигну пре француске бригаде, како би нас дочекали одбори ОВК, што је било неприхватљиво. Чињеница да су припадници ОВК били на британским оклопним возилима био је очигледан доказ њихове узајамне сарадње.
Ако крену напред — пуцајте на Енглезе
Конфронтација је трајала шест сати, између мог малог тима француских специјалних снага и британске оклопне бригаде. Француски војници и официр који је командовао патролом су ме питали шта да раде, ја сам им рекао: „Немојте даље да напредујете, а ако они крену напред, пуцајте на њих!“ То је био озбиљан инцидент, како са француске тако и са британске стране. О томе смо обавестили наше шефове, требало им је шест сати да реше проблем. На крају су се Британци окренули и вратили у Приштину. Британци су отишли веома бесни, али су отишли. И Албанци из ОВК су исто тако били врло бесни. Са нама је било и неколико српских официра у улози посматрача, који су били веома срећни због таквог расплета ситуације. То није променило даљи ток историје, али тај инцидент између такозваних савезника је веома интересантан.
Постоји танка граница која дели равнодушност од кривице. На њу најдиректније упозоравају речи Жана Америја, логораша из Аушвица, који каже: „Свет који прашта и заборавља ме је осудио, а не они који су починили хорор“. У свету равнодушних, дело Жака Огара издвојило се као осуда неправде, као пут до истине о свему што се 1999. године дешавало на Косову и Метохији. Шта је учинило да се као човек и официр побуни против неправде чињене над српским становништвом?
— Можда би први део одговора био једноставно то што сам био револтиран свим оним што сам видео на Косову и Метохији 1999. године. Дубоко су ме погодили догађаји који су се одвијали пред мојим очима, пред очима мојих људи. Наравно, постоји и дубљи део одговора. Као неко ко познаје историју, осећао сам истинску солидарност и емпатију као хришћанин, када сам видео шта се на Косову и Метохији догађа са српским манастирима, монасима, монахињама. Када сам видео како их нападају, муче, пљачкају, био сам ужаснут. Такође, осетио сам да сам у потпуности солидаран са оним што се догађало Србима, будући да сам знао да су Срби од давнина пријатељи Француске.
Отац ме је подсетио на темеље француско-српског пријатељства
Потичете из војничке породице у неколико генерација. Потомак сте генерала Жака Огара, официра морнаричке пешадије, борца из Другог светског рата и ратова из Индокине и Алжира, син Емил-Луја Огара, официра афричке армије, нећак генерала Пјера де Беновила, хероја Покрета отпора и борца за ослобођење Француске. Ваш брат је армијски генерал Жан-Франсоа Огар. Шта вам је рекао отац када сте кренули на Косово?
— Мој отац је за мене био пре свега узор, неко коме сам се неизмерно дивио, кога сам неизмерно волео. Када сам му најавио да су ме одредили за мисију на Косову, он ме је подсетио на темеље француско-српског пријатељства. А кад ми је све то испричао, рекао сам себи да ћу некако да се снађем да ме прераспореде у неку другу мисију, вероватно у Африку, и да нећу да улазим у ту причу на Косову. Тада ми је отац рекао: „А не, не смеш да одбијеш мисију, мораш да је прихватиш!“ И додао: „Ти ћеш је боље обавити, тим пре што имаш истинску способност расуђивања, захваљујући овом нашем разговору“. Данас знам да је био у праву и да је правилно расуђивање то што чини разлику између правог официра и неког просечног.
Реално гледано, ви сте јуна те 1999. године као командант француских специјалаца учинили оно што је и требало да буде улога Кфора — заштитили сте угрожене — Србе који су се повлачили за својом војском. Нажалост, већи део Кфора мирно је гледао како се врше злочини над Србима. Када сте и како приметили да постоји пристрасност, да ту нешто не функционише како би требало?
— То је одлично питање. Одмах сам приметио тај проблем код британске војске. Пошто сам био под командом генерала британских специјалних снага, који је командовао целокупним специјалним снагама НАТО-а, требало је да координирамо једни с другима. Одмах сам схватио да мој британски генерал није желео да се ја превише брзо распоредим у предвиђену зону француске одговорности у Косовској Митровици. Са друге стране имао сам и јасно упутство шефа Генералштаба француске армије који ми је рекао: „Срби одлазе, Французи су одмах иза њих, нема места за ОВК између одласка Срба и доласка Француза“. Он није хтео да се припадници ОВК увуку између одласка Срба и доласка Француза у нашу зону одговорности. Тако да сам, уз дозволу мог шефа у Паризу, антиципирао распоређивање француских специјалних снага у нашу зону одговорности у Косовској Митровици. А ту сам видео да су Британци већ били распоређени у малим тимовима специјалних снага са ОВК. Тако је и дошло до те епизоде, те заседе која је постављена српским цивилима који су ишли из Пећи у Митровицу, а која се догодила уз уплитање Британаца и ОВК.
Западној цивилизацији данас није добро
О вашој професионалности постоје многа сведочанства наших ратних команданата из 1999. године. Како време пролази, долазимо до све више информација. Познајући ситуацију о којој говорите, заиста је фасцинантно у тако кратком времену, у таквим околностима, донети једну такву одлуку.
— То је сама суштина мог посла, смисао обављања моје дужности. Мислим да је морална едукација једног официра исто толико битна као и његова тактичко-техничка обука.
О искуству са такозваном ОВК били сте довољно храбри да изговорите истину. У једном новинском разговору рекли сте и: „То што је ОВК била привилеговани саговорник ЕУ представља искривљивање историје, кршење међународног права и враћање цивилизације уназад“. Како је у овом нашем времену и цивилизацијском тренутку могло да се догоди тако нешто?
— Мислим да није никаква тајна да западној цивилизацији данас једноставно није добро. Дехристијанизација је почела још пре 250 година, у ствари, у време Француске револуције. Можда ће то неког шокирати, али то стварно мислим. Различите фазе те дехристијанизације, посебно у Француској, као што су напуштање моралних вредности, материјализам, капитализам без граница, дух уживања, довољни су разлози који су, нажалост, довели западну цивилизацију до урушавања и пада.
Хашки трибунал изманипулисао међународну правду
Говорили смо о официрском моралу, части, дужности... Како ви видите пресуде које су српским високим официрима изречене у Хагу?
— Нико од нас не може тачно да зна шта се дешавало на терену усред ратних дејстава. Пратећи рад Трибунала, мислим да је та међународна правда изманипулисана, правда „победника“, правда која делује по наредби НАТО-а, наредби САД, наредби Европске уније. Зато нисам изненађен да су најтеже казне донете против српских официра, ма шта да су они урадили. Уверен сам да су то официри достојни поштовања, који су само обављали своју дужност. Правда победника је током читаве историје била немилосрдна према побеђенима. У марту 2019. године био сам и говорио у Београду, када је обележена тужна 20. годишњица почетка бомбардовања СРЈ. Тада сам добио ратни дневник генерала Павковића, који издржава казну затвора у Финској. Веома ме је дирнуо тај његов гест, ја га не познајем лично, али сам сигуран да је он изузетан официр, чија се част не може довести у питање. Сигуран сам у то. Уверен сам да је он официр на кога Србија треба да буде поносна. Била би ми част да га једног дана посетим у затвору. Био бих веома срећан и веома почаствован да отпутујем у Финску, да га упознам и да му изразим своје братско поштовање.
Шта су Балкан, Европа и свет добили агресијом на СРЈ и покушајем стварања такозване државе Косово? Какав је, по вашем мишљењу, епилог тог ужаса из ратне 1999. године?
— Бићу јако строг. Мислим да Европа није изашла као победник из те епизоде. Зато сам и написао књигу коју сам насловио „Европа је скончала у Приштини“ јер мислим да се Европска унија потпуно дискредитовала у тој причи. Ништа није решено, нису решени никакви проблеми на Балкану, само су још више погоршани, још је више доливено уље на ватру. То је за мене апсолутно неодговорна политика, у којој смо ми одиграли игру Сједињених Америчких Држава и Немачке.
Већ 2000. године напустили сте француску војску. Има ли искуство са Косова удела у тој одлуци?
— Да, наравно. Вратио сам се са Косова, а мој отац је умро два дана по мом повратку. Суочио сам се са неразумевањем француске војне хијерархије, која је била наклоњена мени, али која је сматрала да сам био помало компликован, да тако кажем. Објаснили су ми да постајем „случај за решавање“, не знам како другачије да се изразим, и то „тежак случај за решавање“. Отишао сам својом вољом.
Одлука пуковника Жака Огара да помогне манастирима који су били у опасности и да заштити православно становништво, укључујући и манастир Девич, у јуну 1999. године, донела му је највише одликовање Српске православне цркве — Орден Светог Саве, За изразиту храброст и херојство, председник Француске одликовао га је Орденом Легије части, а председник Републике Србије Медаљом „Милош Обилић“. Свим тим признањима овом див-јунаку придружила се и Награда „Браћа Карић” за доброчинство — јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима.