Социолог Владимир Вулетић истиче да такве врсте отвореног обраћања јавних личности које имају потпуно супротстављене ставове о битним питањима, колико год некоме изгледале као рат петицијама, не значе и поларизацију друштва, већ су одраз демократичности.
Окидач за битку потписима било је усвајање Закона о слободи вероисповести у Црној Гори, који је на улице градова, не само у тој држави, извео реке људи који су се успротивили отимању имовине Српске православне цркве.
Јавне личности у рату — петицијама и списковима
Прво су се такозваним „Апелом 88“ огласиле јавне личности из Србије, али и региона, који су реакцију припадника и поштовалаца СПЦ у Црној Гори виделe као угрожавање Црне Горе од стране званичног Београда. На тај апел, који је потписало неколико стотина људи, одмах је узвраћено Апелом за одбрану СПЦ у Црној Гори, који је потписало више од 9.000 људи, предвођених многобројним интелектуалцима и јавним личностима.
Са петицијом коју је потписало више од 4.000 људи изашло је и Удружење за заштиту уставности и законитости, које од Владе Србије тражи да поднесе тужбу Европском суду за људска права, како би било заустављено кршење основних права у Црној Гори. Осванула је и петиција коју је до сада потписало више од сто интелектуалаца, а против прогона новинара у Црној Гори.
Својеврстан рат јавних личности настављен је прегруписавањем књижевника, до кога је дошло уочи избора за НИН-ову награду за најбољи роман године. Писмо названо „Бојкот НИН-ове награде“ потписало је 18 познатих и признатих писаца, који су довели у питање компетентност жирија и његове критеријуме, спочитавши им идеолошку обојеност награде и романа који се њоме промовишу.
Доказ да су времена турбулентна
Све то изазива запитаност да ли се српско друштво, као некада на четнике и партизане или прву и другу Србију, опет дели и иде у две колоне, и где све то може да нас одведе?
По оцени професора социологије на Филозофском факултету у Београду доктора Вулетића — петиције и апели су тековина демократских друштава и служе да нека група скрене пажњу на њено мишљење.
„Наравно, када се повећава број тих апела и петиција, то на известан начин сведочи о турбулентним временима, без обзира да ли су оне проактивне или реактивне, односно — да ли су усмерене на то да се промене одређене политике или су реакција на одређене догађаје. Суштина је у томе да сви ти апели и петиције изражавају плуралитет који у сваком друштву постоји. Србија у том смислу није никакав изузетак“, каже он за Спутњик.
Вулетић сматра да се не може говорити о некој великој подели у друштву, јер се у том случају увек мисли да је друштво подељено на два једнако велика дела. Уз то напомиње да и те поделе о којима се говори у Србији нису увек онакве каквим се чине, јер су се у случају Црне Горе на истој страни нашли и они који подржавају власт, као и они који су за опозицију. Постоје, како закључује, нека суштинска и дубља питања и проблеми око којих постоји консензус у Србији.
„Петиције се и праве да привуку медијску пажњу, али то не значи да ће оне битно променити став већине о одређеном питању. Успевају да глас неке групе буде медијски препознат“, објашњава саговорник Спутњика.
Не постоји базични консензус у друштву
По мишљењу професора филозофије на Факултету политичких наука у Београду доктора Часлава Копривице — петиције и апели нису одраз дубоко поларизованог друштва, али су последица тога што ми немамо оно што се у теорији назива базични консензус око тога какво смо друштво.
„Разбијањем Југославије, Србија је остала као резидуална творевина, и људи који су васпитавани по југословенском идентитетском кључу пристају на чињеницу да свуда у бившим републикама пребивају Хрватска, Црна Гора, Словенија... Али се не допушта да Србија буде место где је примаран и конститутиван српски идентитет. Желе да направе од Србије једну врсту безотаџбинског простора, и то раде путем политичких акција и културне политике“, истиче овај саговорник Спутњика.
Копривица указује на то да је оспоравани жири за доделу НИН-ове награде управо један од инструмената такве културне политике.
О томе, како додаје, сведочи и „Апел 88“, за који каже да је без преседана, јер је покренут у тренутку када није било наговештаја да ће званични Београд ишта да учини. Они су реаговали превентивно, да не би случајно власти у Београду урадиле оно што им је дужност — да заштите Србе у Црној Гори.
„То је, заправо, наставак покушаја да се и после разбијања Југославије одржи нека коалиција, где би Србија била под посебном контролом и уз помоћ домаћих људи, јавних личности које стоје на тим позицијама, заправо, била држава у једној врсти меке културне окупације. Јавност у Србији је контролисана, и то не само на основу инерције из бивше Југославије, где сте увек имали лаку прођу ако наступате са антинационалним, антисрпским ставовима, већ и на основу тенденције коју смо имали после 2.000. године, где се једноставно производи јавно мњење које ће бити не на националним, него на антинационалним позицијама“, истиче Копривица.
Он зато сматра да српски јавни и медијски простор треба да буде саображен ономе што је доминантно мнење међу грађанима Србије, пошто је убедљива мањина на антисрпским позицијама.