Иако је Дејтонским споразумом службено окончан четворогодишњи рат, а БиХ устројена као држава три конститутивна народа и осталих, и два ентитета — Федерације БиХ и Републике Српске, приче о изменама Устава БиХ и „Дејтону два“ поновно су окупирале јавност, и то због претњи високог представника у БиХ Валентина Инцка.
„На Дејтонском мировном споразуму, потписаном пре готово две и по деценије, ни мастило се није осушило, а западне силе су почеле да га руше, и већ прве године причало се о његовом духу као да је покојник“, каже Александар Павић, политиколог и бивши саветник председника Републике Српске.
„Мора да се разуме — са садашњим Западом ви никада не можете да потпишете мир, сви потписани уговори само су примирја. Очигледно је да је за њих Дејтон била само нека прелазна станица, крајњи циљ било је уништавање Републике Српске, а на ширем плану — уништавање српске државности, што данас видимо и у Србији, Црној Гори, Македонији и у Хрватској“, рекао је Павић.
Он наглашава да се то, на жалост, недовољно схвата у нашим политичким класама. Дејтон је, према његовим речима, направљен зато што се схватило да ће тадашња Југославија морати да реагује на упад и хрватско-муслиманско заузимање Бањалуке.
„Ипак, схватили су да су Срби војно снажни и да мора да постоји мера у њиховом сузбијању. Очистили су нас из Крајине и, да се десила слична катастрофа у РС, Србија не би била мирна, па је зато Дејтон виђен као компромис. Са данашњег становишта — то је био огроман српски успех, јер смо били остали сами“, рекао је Павић.
„Српска треба да инсистира на изворном Дејтону или на његовом рушењу — да изворни Дејтон не постоји одавно и да се мењао не ратом, али употребом силе“, сматра професор доктор Ненад Кецмановић.
Он наглашава да промена тог мировног споразума не одговара никоме, а да би Хрватима више одговарала ревизија Вашингтонског споразума.
„Рекао бих да Република Српска понекад и превише инсистира на одбрани Дејтонског споразума. Ако претпоставимо да тај уговор престане да важи, поставља се питање — да ли би дошло до споразума три стране? Мислим да мало ко у то верује. Вероватно би се укључиле светске силе, тако да би РС имала свакако подршку Русије, а вероватно и Кине, што је далеко од позиције у којој је Република Српска била 1995. године. Дакле — позиција Бањалуке била би неспорно боља. Због тога треба и ствари поставити — или изворни Дејтон или све Јово наново“, рекао је Кецмановић.
„Случај Сејдић-Финци није битнији од мира у БиХ — Дејтонски споразум је међународни уговор који може само да се замени новим“, каже професор међународних односа доктор Срђан Перишић.
Он додаје да су речи садашњег високог представника међународне заједнице у БиХ Валентина Инцка о промени Дејтона — мртво слово на папиру.
Инцко као адут за промену Дејтона наводи пресуду Суда за људска права у Стразбуру у предмету Сејдић-Финци.
„Када би се ипак тај случај убацио у Устав БиХ, то би значило рушење Дејтонског споразума и поново би БиХ била тамо где је била у априлу 1992. године. У издвојеном мишљењу једног судије тог већа поставља се и питање — да ли су људска права двојице грађана БиХ преча од мира у тој земљи. Уважавање њиховог захтева је рушење целокупне дејтонске структуре Босне и Херцеговине“, рекао је Перишић.