Изјава Игора Јурића, оснивача Фондације „Тијана Јурић“, да има фотографије и доказе да су јавне личности сексуално злостављале малолетнике — проширила се кроз јавност као шумски пожар. Како је рекао — жртве су углавном сиромашна деца и она из социјалних установа.
Центру за заштиту жртава — 15 пријава
Центар за заштиту жртава трговине људима, који функционише при Министарству за рад и социјалну политику, доставио нам је податке о 15 пријава, али детаљне податке о случајевима сексуалне екплоатације нисмо добили.
Зато смо истраживали — какав је степен безбедности у домовима и прихватилиштима за децу, којих има укупно 17 у Србији.
Сви домови и прихватилишта функционишу као замена за природну породицу. Стручни тимови преузимају улогу родитеља и контролишу шта деца раде — када иду у школу, када се враћају, где и када имају слободне активности... Ипак, као и у природним породицама, не мотри се на сваки њихов корак. Када изађу из дома — функционишу самостално.
„Немогуће је обезбедити за свако дете пратњу до школе и контроле нон-стоп. Ми немамо ни право да то радимо, јер њима припада онај део који подразумева самосталност и развој личности кроз функциосање у социјалном окружењу“, објашњава за Спутњик Зоран Милачић, в.д. директора Центра за заштиту одојчади, деце и омладине „Звечанска“.
Из дома или прихватилишта углавном беже деца старија од седам година, која су тамо дошла из дисфункционалних породица у којима су стекла лоше навике, кажу нам надлежни у тим установама.
Из „Звечанске“ просечно побегне троје до петоро деце месечно, а нађу их после неколико сати или неколико дана. Капацитет установе је 528 места, а заузето је 378. Из Центра за развој услуга социјалне заштите „Кнегиња Љубица“ из Крагујевца побегне једно до двоје деце годишње. У истом периоду кроз ту установу прође око 30-оро деце. Срећом, у обе установе није било несрећног епилога.
Шта када дете побегне?
Уколико се дете не врати у установу када је договорено, матични васпитач прво покушава да до њега дође преко мобилног телефона. Ако се дете не јавља или уопште нема телефон, а касни неколико сати, обавештавају се Центар за социјални рад, полиција и надлежна републичка или градска установа. Процедура је иста и ако дете оде из дома ненајављено.
Милачић додаје да се догађају и дужа одсуства деце, од седам до десет дана, и да за то време не буде никаквих информација о њима, али и да су такве ситуације врло ретке и да до сада није било озбиљних последица.
Када се то деси или када се на детету виде трагови злостављања и промена понашања — проверава се здравствено стање. На основу прегледа утврђује се шта се догодило и да ли треба покренути поступак против некога.
„Често деца оду, буду са вршњацима или проведу неко време на неком месту за које су били посебно везани пре доласка у Центар. Ми касније у сарадњи са Центром за социјални рад сазнамо где је отишло то дете, а дешавало се и да оде у други град“, каже Снежана Стевановић, директорка Центра за развој услуга социјалне заштите „Кнегиња Љубица“ из Крагујевца.
Центар „Кнегиња Љубица“ има обезбеђење од 22 до 6 сати ујутру, али по Закону — домови и прихватилишта нису дужни да га имају.
„Ми можемо о ризику и безбедности и контроли ван Центра да говоримо, уколико имају одређене мере заштите. Али то се односи само на жртве насиља. Уколико је донета нека мера забране приближавања и слично“, истиче наша саговорница.
Шта деца треба да знају?
Путем едукативних радионица, Црвени крст ради на подизању свести деце о ризичним ситуацијама и дају савете како да тада поступају.
„Не треба да прихватају поклоне од странаца, да никада нигде не крену са особом коју не познају, да пре договора са особама које их чувају или родитељима не пристану ни на какву понуду непознатих особа, без обзира колико та понуда примамљива била — играчке, слаткиши, нека врста занимације“, објашњава Јелена Анђелић, координаторка програма „Борба против трговине“ људима Црвеног крста Србије.
Ако се, ипак, лоша ситуација догоди, из Црвеног крста саветују деци да се одмах обрате школском психологу, учитељици или разредном старешини.