Заменик градоначелника Београда Горан Весић написао је колумну посвећену великој руској балерини Ани Павловој, која је посетила Београд између два светска рата.
Весићев текст преносимо у целини:
Хиљаде Београђана дошло је на Железничку станицу 23. марта 1927. године како би поздравило једну од највећих уметница двадесетог века, балерину Ану Павлову. Београд је после ње посетило много уметника који су били планетарно популарни, али нико од њих није доживео такав публицитет као Павлова.
„Када је воз ушао у станицу маса је нагрнула према вагону у коме се налазила Павлова. Када се Павлова појавила на прозору вагона, дочекана је са свих страна одушевљеним узвицима ’Живела, живела‘. У великом одушевљењу, сви су махали марамицама и шеширима. Павлова је смешећи се отпоздрављала машући руком. Пред станицом се такође била окупила велика маса света. Кад се Павлова појавила била је опет дочекана одушевљеним клицањем. Прогуравши се једва кроз масу, Павлова је села у ауто и одвезла се у хотел Екселзиор“, описан је дочек сутрадан у дневном листу „Време“.
Међу окупљеним грађанима било је много руских емиграната који су се настанили у нашем граду после Октобарске револуције, а занимљиво је да је од стране делегације Народног позоришта поздрављена на руском језику. То није чудно ако се зна да су балетску секцију Народног позоришта углавном чинили руски уметници.
Дочек светске звезде у Београду
Кампања за гостовање Ане Павлове данас би могла да буде пример како се јавност припрема за велики уметнички догађај. Вођена је преко Политике, која је 9. фебруара 1927. године ексклузивно објавила вест да је „управник Народног позоришта г. Милан Предић потписао уговор са представником Ане Павлове, г. Леонидовом о њеном гостовању. Наредних месец и по дана, Политика је свакодневно најављивала гостовање велике уметнице, а наслови су се низали као на филмској траци. „Ана Павлова долази у Београд“ са детаљном биографијом, „Ана Павлова долази у Београд са својом трупом“ уз програм гостовања, „Пред гостовање у Београду“, „Шта прича Ана Павлова о себи“, „Јуриш на позоришне благајне“, „Ана Павлова у Лабудовој смрти — шта су писале париске новине 1913. године“, „Истинита бајка о Ани Павловој“, „Ана Павлова долази сутра“, „Са Аном Павловом од Суботице до Београда“…
Ана Павлова је пре доласка у Београд извела више од четири хиљаде представа и око две хиљаде концерата. У Мексику, на Тргу де Торос играла је пред 40 хиљада људи, док је на њујоршком хиподрому наступила са „Зачараном лепотицом“ пред десетинама хиљада посетилаца. Без обзира на планетарну популарност није заборавила своју домовину.
„Ја представљам руску уметност, а сви дочеци, аплаузи и цвеће које примам, то све примам на рачун руске уметности. Ја видим пропаганду руског искуства или боље рећи, шире словенске уметности, а мислим да овај мој рад није мање користан него политички или дипломатски који људи воде“, рекла је Павлова београдским новинарима на првом обраћању.
Павлова је знала да је Београд, после Париза, примио највише белих Руса у Европи. Носталгична према својој домовини, обишла је неке антикварнице знајући да ће наћи ствари које ће је подсећати на Русију. У једној од њих пронашла је тепих из свог петербуршког стана, који је сплетом околности донет у Београд!
Подстицај српском балету
Две вечери наступа Ане Павлове у позоришту Мањеж (данас Југословенско драмско позориште), где је била балетска сцена Народног позоришта, представљало је прворазредан уметнички догађај за Београд. Београдска публика била је у прилици да се упозна с најновијим светским балетским токовима, а београдска балетска сцена добила је снажан подстицај за даљи развој и напредак.
Балетска сцена у Србији је била тек у повоју, а снажан и одлучујући утицај на њен развој имали су руски уметници који су напустили своју земљу после револуције из 1917. године. Павлова је у Народном позоришту срела своје петербуршке колеге из ране младости, Јелену Пољакову и Фјодора Васиљева, који су припремали балетску представу „Зачарана лепотица“. Посетила је млади балет и провела време са младим играчицама и играчима преносећи им своја искуства. Одлазећи из Београда, Павлова је „желела да зна да ли имамо српски балет са нашом музиком“, писала је Политика, као и да је Павлова рекла да је „велика штета што немамо свој балет“.
Неке играчице из њене трупе, као што су Биатрис Берк и Нина Кирсанова, после смрти Павлове 1931. године, постале су део ансамбла београдског Народног позоришта. Био је то повратак Кирсанове у Београд, која је у наш град дошла 1923. године и брзо постала примабалерина Народног позоришта. Иако миљеница београдске публике, одлучила је да се 1926. године пресели у Париз где, после Руске опере, добија ангажман у трупи Ане Павлове као примабалерина.
Нина Кирсанова — оснивач средње балетске школе
Када се вратила у Београд постаје шеф балета Народног позоришта. Под њеним руководством, Балет Народног позоришта 1933. године одлази на своје прво међународно гостовање у Атину. Годину дана касније, Кирсанова поново напушта Београд и постаје шеф балета у Опери у Монте Карлу, где ради три године, да би била годину дана примабалерина у Литванској опери. Ту је затиче почетак Другог светског рата и 1939. године, други пут у животу, бежи пред Црвеном армијом, поново у Београд.
На фотографији је Ана Павлова у друштву Чарлија Чаплина.
Већина руских уметника, као и руских емиграната, напушта Београд у лето 1944. године пре доласка Црвене армије, али Кирсанова, уморна од бежања, одлучује да остане. Током борби за Београда радила је као болничарка да би после ослобођења основала Средњу балетску школу и играла у Народном позоришту све до 1950. године. Одласком у пензију, Кирсанова наставља да ради као педагог, кореограф и редитељ у многим позориштима Југославије. Са 66 година живота уписује археологију и магистрира пет година касније на Филозофском факултету у Београду. Археологијом се бавила професионално и путовала је нарочито у земље Блиског истока. Умрла је у 91. години живота, а сахрањена је у Алеји великана на Новом гробљу.
Кажу да се балет дели на период пре појаве Ане Павлове и време после ње. Српски балет није постојао пре доласка руских уметника на почетку двадесетих година прошлог века. Зато им дугујемо вечну захвалност за допринос који су дали српској култури као и науци, образовању, архитектури.