Према одредбама споразума о ширењу војне сарадње, грчка војска моћи ће да користи поморску базу Суда на Криту, једну од главних база америчке Шесте флоте, док ће Американци моћи да користе грчке базе на Волосу, у Лариси и Александропулису.
Америка мења главног партнера на Средоземљу
Немачки „Ханделсблат“ пише да ово проширење, али и интензивирање политичких односа између Атине и Вашингтона, оличено и у посети грчког премијера Кирјакоса Мицотакиса Вашингтону, као и претходна посета америчког државног секретара Мајка Помпеа Атини, симболизује смену америчких приоритета у Средоземљу.
Према писању немачког листа, почетком педесетих година прошлог века, најважнији амерички безбедносни партнер била је Турска. Међутим, након што се турски председник Реџеп Тајип Ердоган зближио са Москвом, Грчка постаје много важнији играч у источном Медитерану.
Крајем четрдесетих година прошлог века, тачније 1947. године, тадашњи амерички председник Хари Труман формулисао је доктрину названу његовим именом, према чијем су се слову САД обавезале на војну и економску помоћ Грчкој и Турској, како те две државе не би пале под совјетску сферу утицаја.
Мењају ли заокрети у политичким одлукама Турске да се приближи Русији и Грчке да се приближи Вашингтону геополитичку слику источног Медитерана?
Грчка је идеалан партнер за Вашингтон
Према речима Владимира Трапаре из Института за међународну политику и привреду, Трампова администрација жели да ојача присуство у источном Средоземљу из два разлога. Први је јачање присуства Русије у региону, захваљујући успешној интервенцији у Сирији, а други је амбивалентан однос који је Турска заузела према Вашингтону и њен покушај да игра улогу независне регионалне силе.
„Грчка је у том смислу идеалан партнер за САД из оба разлога. Прво, зато што има традиционалан сукоб са Турском, који сада САД покушавају да искористе, а друго, зато што има добре односе са Русијом, које САД покушавају да поремете. Тако да, у перспективи, Грчка може да одигра битну улогу у даљем јачању присуства Америке у Медитерану и на промени укупне геополитичке слике у региону“, наглашава Трапара.
Јачање савезништва са Грчком — вид притиска на Турску
Наш саговорник каже да не верује да Америка одустаје од савезништва са Турском, већ у њеном приближавању Грчкој види један од видова притиска на Анкару да се не определи за неку другу страну. Тиме што САД јачају присуство на Медитерану и односе са Грчком оне покушавају да утичу на Турску да се врати у њихово јато, сматра он.
Труманова доктрина пак настала је у контексту Хладног рата, када су Американци имали једини задатак — обуздавање Совјетског Савеза, а Грчка и Турска имале су мали маневарски простор и осећале су претњу са Истока. Једини избор био им је да оставе по страни међусобне размирице и да се сврстају у један савез под окриљем Америке, објашњава Трапара.
„Пошто данас Русија није та претња, без обзира што тако пропагандно покушавају да је представе, Грчка и Турска имају већи маневарски простор и већу могућност избора, па смо тако дошли у једну, наизглед парадоксалну ситуацију да се Турска почела опредељивати да мало олабави односе са САД и донекле да се приближи Русији, која је њен традиционални противник, док Грчка, која се традиционално ослањала на Русију, сада покушава, баш захваљујући томе што се Турска тако понаша, да ојача односе са САД“, каже Трапара.
Данас Грчка и Турска користе сукоб САД и Русије за промовисање сопствених независних спољних политика у региону, закључује он.
Како су настали проблеми између САД и Турске
Према речима дугогодишњег дописника агенције Танјуг из Атине и Анкаре Војислава Лалића, јачање грчко-америчке војне сарадње могло је да се очекује, с обзиром на погоршање односа између Турске и Америке.
Проблеми у односима између Америке и Турске почели су пре три године, када је Анкара одлучила да купи ракетни систем С-400 од Русије. Уследиле су америчке санкције, а председник Трамп оптужио је свог претходника Барака Обаму да је окренуо Турску против Америке, јер је одбио да јој прода ракетне системе „Патриот“.
Односе две земље ремети и немогућност налажења заједничког језика о сиријском питању, поготово о положају тамошњих Курда, које Турци сматрају терористима, а Американци савезницима, подсећа Лалић и пита се како ће се односи две државе одвијати у будућности.
„Америка је и даље веома присутна у Турској и на југоистоку земље има једну од највећих војних база — Инџирлик, која је одиграла велике улоге у ратовима у Ираку, Авганистану и уопште у решавању конфликата у региону Блиског истока. У тој бази, како се незванично тврди, постоји најмање педесет атомских бомби. Дакле, две земље су и даље упућене на сарадњу, иако не могу да нађу заједнички језик после куповине руских ракета“, каже он.
Процене западних медија и аналитичара да Ердоган почиње да окреће леђа НАТО-у, према Лалићевом мишљењу су преурањене, јер су Турска и НАТО упућени једно на друго.
„Немогуће је да, барем у кратком периоду, дефинитивно раскину односе и окрену се једни против других, поготово што је Турска врло значајна земља, да не кажем најзначајнија, значајнија и од Грчке, на југоисточном крилу НАТО-а, чега су наравно свесни и у Вашингтону. Турска је такође везана за НАТО наоружање и не може тако лако да се ослободи те зависности“, закључује Лалић.