Тако је један од најаутентичнијих поетских гласова, добитник Дисове и актуелни лауреат Изузетне Вукове награде, међу поетска одличја за своју препознатљиву дугогодишњу посвећеност исповедању „мале човечанске историје“, додао и признање са Његошевим именом.
У образложењу жирија који су чинилу проф. др Јован Делић, (председник), Милутин Мићовић, проф. др Ранко Поповић, , проф. др Драган Станић и др Драган Хамовић каже се да је реч о поезији која не прикрива ни своје претке ни савремене сроднике, а опет је својствена себи:
„Сладојева поезија исповеда своју живљену малу човечанску историју, као честицу велике приче о припадајућем народу и још веће приче о човеку уопште. У тој лирској повесници коју и даље испреда, дао је лирски обол своме све пустијем завичају жестоке лепоте, у речима и сликама и тегобама обилном, својима одласцима и сеобама вољним и невољним, о неснађеној свакидашњици пре и после, о надањима и безнађима, о себи и својима, напокон, о мирнијој али несмиреној позној луци када се човек осврће око себе и у себи“.
Као песник одан постојбини вуковског и његошевског језика и предања, Сладоје и своју лирску тугу и горчину блажи осмехом или јача иронијским бодљама у сопствено месо, каже се у саоштењу жирија и додаје да и у награђеној књизи, песник с дивљењем прославља опипљиве и животворне занате наспрам свога неопипљивог лирског заната, јединог кога има у рукама.
Аутор петнаестак поетских збирки, неколико књига изабраних песама као и књиге песама за децу, Ђорђо Сладоје, по струци социолог, један је од стваралаца који је почетком грађанског рата у Босни и Херцеговини, напустио Сарајево и настанио се у Врбасу, а потом у Новом Саду.
Његов глас, одавно препознат као „ткање звука и смисла, неусиљено и суверено“ који му је донео многа важна признања, сада је обасјан и „Извиискром“, наградом која носи првобитни назив Његошевог „Горског вијенца“.