У пуној сали најстарије српске издавачке куће, Бећковић је, уз професора др Радивоја Микића, подсетио присутне на изузетно дело песника–бунтовника из Црне Горе који је у полувековном стварању увек певао – о човековој слободи..
„Пред смрт је дочекао да види оно што је без наде чекао целог живота. Видео је васкрс Црне Горе, устале из гроба, пред очима света. Гледајући библијске призоре – какве ни Јерусалим није видео , отишао је на онај свет Ранко Јововић, последња суза Марка Миљанова“, рекао је Бећковић.
Он је истакао да је реч о ствараоцу који је више грцао него певао, о племићу који је ћивео и стварао у неплеменито доба.
„Његови стихови као да нису писани на папиру него изгребани голом душом по окрвављеном камењу. Крици су српска поезија у Црној Гори, а он бард личне и националне драме нашег времена“, рекао је Бећковић
Говорећи о Јововићевом посебном месту у српској поезији, професор Радивоје Микић подсетио је да је реч о аутору који је тежио да удес и лични боли изведе на историјску и социјалну позорницу, будући да није био једини који је у годинама после другог светског рата стасавао без најближих.
„Ранков основни доживљај света, од прве књиге па све до „Суза Марка Миљанова“ изведен је из оног бодлеровског израза страшног и ружног, његова поезија суочавала се са најмрачнијим чињеницама живота. Отуда и стихови попут „Шта бих ја без ужаса овога света“. Веровао је да је задатак поезије да осветли ужас света који се прелива на судбину сваког појединца“, казао је Микић и додао да у ономе што је Миодраг Павловић изрекао о Дису има много тога што би се могло рећи и за Ранка Јововића.
„Павловић говори о дисовском осећању инферна и света као врсте „пакленог привиђења“. Управо је о томе Ранко Јововић оставио толико потресних песничких сведочанстава“, констатовао је Микић.
Песник иза кога остаје неизбрисив траг, још од „Гвоздене шуме“ остао је симбол гласа протеста, бунта и непристајања на посртање.
О томе сведоче збирке „Шта је Човјек, без подвига, Господе“, „Гомилање страха“, „Земља за укоп“, „Пагани пред распећем“, „Мрачни хљеб“, „Сузе Марка Миљанова“... О себи је говорио: „Да је било среће не бих био песник, него гангстер, али нисам био рођен за такве авантуре. Сметала ми је етика коју сам наследио од предака. По несрећи рођен сам да размишљам о српским страдањима...“.