Након Ајове и Њу Хемпшира, Берни Сандерс однео је победу и у Невади. Тако је, за сада, он кандидат који има највише шанси да се супротстави Доналду Трампу на председничким изборима.
Сандерс, који је прошли пут за длаку изгубио од Хилари Клинтон, иако времешан и са здравственим проблемима, успео је, барем тако тврде амерички аналитичари, да мобилише Американце свих раса, националности, имовног стања, годишта, образовних профила. Постао је својеврстан политички феномен.
За разлику од својих противкандидата у Демократској странци, поготово за разлику од „старог вука“ Џоа Бајдена, али и Пита Бутиџиџа и Елизабет Ворен, Сандерс нуди политички програм који умногоме одудара од мејнстрима Демократа. Залаже се за реформе које више приличе скандинавској социјалдемократији, него ономе што је познато као „амерички начин живота“, а када се погледа његова биографија, могло би се закључити да се ради и о кандидату који не спада у оне који би могли да добију подршку дубоке државе чија је база у Демократској странци.
Да ли је Сандерс антисистемски политичар
Сандерс није припадао дубокој држави и током педесетогодишње политичке каријере релативно се доследно бавио политичким активизмом као независни члан Конгреса, објашњава Александар Гајић из Института за европске студије.
„Може се рећи да је у политичком деловању један од ретких доследних политичара, идеолошки профилисан који се у касном животном периоду придружио Демократској странци, са социјалдемократским програмом у социјалној и економској сфери и изразито прогресивистичким програмом који представља радикални израз тежњи унутар Демократске странке“, каже он.
Стављајући нагласак на права радника и еколошка питања у унутрашњој и мултилатерализам у спољној политици, Сандерс стоји насупрот Трампу по свим питањима.
За Сандерса би се могло рећи да је радикални противник Доналда Трампа, који није део система и, као што се Трамп, који није био део система ставио на чело Републиканске странке, тако се и Сандерс пење на чело Демократа као његов идеолошки антипод. Као нека врста "левичарског Трампа". Као вишедеценијски политичар који није мењао ставове у овом тренутку он одговара дубокој држави.
Рецепт уз помоћ кога Сандерс добија изборе
Ако погледамо уџбенике за добијање избора, видећемо да сваки од њих као рецепт за добијање избора наглашава организацију. На страну идеолошко опредељење, истинитост тврдњи или став. Организација је оно што добија изборе.
Према ономе што нам је Гајић рекао, изгледа да је то и рецепт Сандерсовог успеха у Ајови, Њу Хемпширу и Невади. Наш саговорник кључ Сандерсовог успеха види у томе што иза себе има ватрене поборнике, нарочито међу млађим члановима Демократске странке који се радикално противе Доналду Трампу.
„Он је страначки активизам подигао на много виши ниво – 2016, када се појавио у Демократској странци, иако је био дугогодишњи политичар, није био познат на националном нивоу. Био је маргиналац у односу на Хилари Клинтон, међутим, успео је да избије у први план и да јој буде главни противкандидат. Сада, четири године касније, изгледа да је јако добро направио страначку структуру и кампању спроводи преко активиста“, објашњава Гајић.
Својом радикалном идеолошком позицијом, Сандерс најпре успева да мобилише млађи део бирача Демократске странке, наглашава Гајић. То му даје медијску предност, међутим, требало би бити обазрив и тек након идућег круга гласања требало би видети хоће ли успети да задржи предност.
До краја има још много, али…
Сандерсова победа у три државе медијски је пренаглашена, мисли Гајић. На пример, у Њу Хемпширу је требало да однесе убедљиву победу, али то се није догодило зато што су се прогресивистичких гласови разлили. Пит Бутиџиџ је постао, тако, најозбиљнија Сандерсова конкуренција.
„Иако се очекивало да ће убедљиво победити на Источној обали, то се није догодило. У Невади је одскочио, али то је тако, зато што му тамо главни ривал није био Бутиџиџ, него Бајден“, каже Гајић.
Очи јавности су сада упрте у Јужну Каролину, где ће избори бити одржани наредног викенда, а потом и у Суперуторак – 3. марта одржавају се избори у четрнаест држава, међу којима су и Калифорнија и Тексас, државе које дају највећи број делегата за конвенцију на којој ће демократски председнички кандидат бити дефинитивно потврђен.
„Треба бити обазрив и тек након избора у ових четрнаест држава треба видети хоће ли успети да задржи предност у том низу држава, у којима је бирачко тело настројеније ка центру. Још је рано рећи да је Сандерсова предност значајна, али у случају да Сандерс победи и буде номинован за противкандидата Доналду Трампу, имаће великих проблема са Трампом, зато што ће радити нешто што ни један од успешних председника у последњих двадесет година није радио“, наводи Гајић.
Сви победници на америчким председничким изборима, трудили су се да прошире своју бирачку базу, без обзира колико им је тврдо било идеолошко убеђење, додаје он. Тако се Клинтон трудио да прави што мању разлику између конзервативних и либералних гласача, Обама на превазилажење расних разлика, Џорџ Буш Млађи радио је на прибављање шире конзервативне подршке.
„Берни Сандерс вуче ка радикалној левици, не само Републиканцима, већ и популизму Доналда Трампа. То је неки нови вид популизма, али ултра либералног прогресивистичког популизма, који, изгледа, добија на убрзању унутар Демократске странке“, каже Гајић.
Опредељујући се за Сандерса, Демократска странка се радикализује и одваја се од политичког центра идући све више улево, закључује он.