Мати Ефимија: Како монах малим прстом помера брда /видео/

Мати Ефимија детињство је провела је на тениским теренима, а у слободно време цртала и писала песме. Магистрирала је сликарство и члан је УЛУС-а. После учења иконописања у манастирима Бођани и Жичи, боравила је у манастиру Градац до 2014, где је годинама била игуманија. Данас је једина монахиња у православном манастиру у Ишону, у Француској.
Sputnik

О томе како је донела одлуку да се замонаши, о свом духовном путу, али и о уметничком раду и изложбама, мати Ефимија говори у емисији Марине Рајевић Савић „Док анђели спавају“.

Мати Ефимија Тополски (световно име Јасна) замонашила се 7. јула 1996. Име Ефимија одабрао јој је њен духовник отац Јулијан, архимандрит манастира Студеница.

„Када сам упознала оца Јулијана, прво што ми је рекао, рекао је: ‘Душо, мораш да пажљиво бираш кога ћеш слушати’. Не можемо тек тако решити да слушамо неког јер и то мора да се проверава кроз Свете оце, кроз Свето писмо. Али он је био већ проверени старац. Тако да га није било тешко слушати. Можда сам и дошла већ припремљена, јер је мој отац био доста старији. Била сам патријархално васпитана, никада ми није био чудно да слушам оца. Тако да сам оца Јулијана могла да слушам“, каже мати Ефимија.

Говорећи о монаштву, мати Ефимија се присећа речи оца Емилијана, које је записао у делу „Благодатни пут“: „Монах је најјачи човек на целом свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше, и светитељи му служе, све је у његовим рукама. Али може да постане једно немоћно, анемично створење. Штета је да будемо такви“.

„Мислим да треба да радимо на томе будемо такви како отац Емилијан предлаже. Монах може много, али треба радити на томе стално – то што је неко монах не значи да је већ спреман за то да малим прстом помера брда“, каже она.
Мати Ефимија: Како монах малим прстом помера брда /видео/

Монашки позив јесте противприродан, јер човеку је својствено да ступи у брак и има породицу, али мати Ефимија напомиње да човек, од Адамовог и Евиног пада живи, како каже, палу природу.

„Али ако човек осети призив за нешто више молитве, да себе и свој ћивот више посвети молитви, онда постаје природно да не може ништа друго. Мислим да су тако настали завети. Завет безбрачности није настао зато што човек у браку није способан да се моли Богу, далеко од тога. Мислим да су први оци пустињаци, који су се повукли из света, осетили да онај ко живи у браку не може да проводи време у молитви. То је потпуно нормално. Јер ко се посвети брачним дужностима, не може ћивот да му буде свакодневна молитва“, објашњава мати Ефимија.

Коментар