Нови талас миграција покренут је као последица борби у сиријској покрајини Идлиб, а Европска унија могла би, неочекивано, да постане њихова највећа колатерална штета будући да се на територији Турске, према проценама Уједињених нација, налази више од 4 милиона миграната.
Границе европског морала
Свесна хаоса – како демографског и економског, тако и политичког – који је доживела и још га проживљава због прилива око милион миграната 2015. године, Европска унија сада се, без много премишљања и дебате, определила за сасвим другачији приступ. „Морамо да одбранимо своје границе“, поручује високи представник Европске уније за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ, не обазирући се на примедбе, попут оних из „Њујорк тајмса“, да оваква политика бриселску унију доводи у „мучан сукоб са својим прокламованим вредностима заштите људских права, индивидуалног достојанства и права на азил у складу с међународним правом кога је Грчка сада суспендовала“. „Европска моралност умире на грчкој граници“, упозорава и магазин „Форин полиси“.
Но, овај морални сукоб између (прокламованих) вредности и нагона за самоодржањем тренутно је од секундарног значаја у односу на сукоб који се закувава на источној граници Европске уније. На којој се, једне наспрам других с мигрантима у средини, налазе оружане снаге трију НАТО чланица. Грчка и Бугарска мигрантима не дозвољају да приступе, Турска им не да да одступе.
Трачак наде да се мигрантска криза ипак неће разбуктати онолико колико може стиже пак из Москве, у којој је склопљен споразум о примирју у Идлибу. Истовремено, ипак, указаће портал „Политико“, ова нада Европске уније у договор Путина и Ердогана показује да управо њих двојица „буквално одлучују о догађајима у задњем дворишту Европске уније“ која је у свему томе само немоћни посматрач. А то је, наводи на сличном трагу „Њујорк тајмс“, последица „потпуног одмора од геополитике“ због кога Европска унија сад „плаћа високу цену“.
Огласио се и неизбежни Џорџ Сорош који, са страница „Фајненшел тајмса“, Путина оптужује за изазивање хуманитарне кризе, која „није само нуспроизвод стратегије руског председника у Сирији, већ је један од његових главних циљева“.
Може ли Европа да преживи нову мигрантску кризу? Зашто је Европска унија сад одлучила да јој се супротстави уместо да јој се препусти отвореним вратима, и хоће ли успети да заштити своје спољне границе? И колика опасност због ове ситуације прети Србији?
Ово су нека од питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали професор међународних односа Срђан Перишић и научни сарадник Института за међународну политику и привреду, начелник Центра за суседство и Средоземље др Слободан Јанковић.
Неискрене намере
Овакав став Европске уније, који се огледа у затварању њених граница, указује Слободан Јанковић, „могао се очекивати зато што је нова Европска комисија Урсуле фон дер Лејен у свој програм унела и одредбу о потреби за очувањем европских вредности, а у оквиру тога је наведена и нужда за заштитом граница и другачијим регулисањем питања миграција, у смислу преношења већег броја надлежности с националног на централни ниво одлучивања. Ово је замишљено као покушај одговора на раст популарности странака деснице, који је подстакнут ефектима мигрантске кризе 2015. године. Истовремено, реч је и о покушају да се ЕУ додатно централизује, а не о искреној намери да се проблем нелегалних миграција реши – о томе сведочи пример Италије, у коју мигранти из Северне Африке и даље несметано пристижу.“
„Затварање граница Европске унија представља покушај да се она спаси“, уверен је Срђан Перишић. „Очигледно је да Европска унија у ових пет година спроводи две потпуно различите политике, што довољно говори о њеној позицији; уосталом, добар део разлога због којих немачка канцеларка Ангела Меркел ускоро одлази из политике јесте и њен погрешан однос према мигрантској кризи 2015, који је ојачао све такозване несистемске странке широм Европе.“
Геополитик неслагања
У тексту у коме наводи да Европа мора да балансира тако што ће истовремено „зауставити мигранте, подржати Грчку и умирити Турску“, „Њујорк тајмс“ указује да је Европска унија „купила себи време после мигрантске кризе 2015. године“, али га „није добро искористила и сада ће платити због тога“.
У покушају својеврсне санације дугорочне штете, говорећи о могућности дугорочног решавања мигрантских проблема, ЕУ шеф дипломатије Жозеп Борељ наглашава потребу за побољшањем односа с Русијом и Турском. Међутим, насупрот томе, Холандија готово истовремено позива на успостављање зоне забрањеног лета изнад Идлиба, што би у фактичком смислу значило улазак у сукоб с Русијом.
„Европска унија не може ништа да учини зато што је растрзана унутрашњим несугласицама међу својим чланицама, иако је решење очигледно а састоји се у побољшању односа с Русијом, које би произвело и шире позитивне геополитичке ефекте. Ово стога што су све кризе с којима се она сада суочава, укључујући и мигрантску која је последица изазивања сукоба у арапском свету, проистекли из садашњих односа,“ указује Срђан Перишић.
Порука Себастијана Курца
„Због непостојања заједничке спољне политике и осталих унутрашњих слабости и подела, Европска унија не може ништа да уради већ је осуђена да буде само посматрач“, сагласан је Слободан Јанковић.
И зато, у случају разбуктавања мигрантске кризе, чија будућност „пре свега зависи од добре воље Турске“, закључује Срђан Перишић, „Србија не може озбиљно да рачуна на помоћ Европске уније, већ мора да се ослони на сопствене снаге. Изјава аустријског канцелара Себастијана Курца, који је рекао да ће мигранти бити заустављени на Западном Балкану ако не буду заустављени на спољним границама ЕУ, сведочи о томе да се у Европској унији рачуна и на могућност да мигрантски талас не буде заустављен на границама Грчке и Бугарске. Ово је прилично застрашујућа могућност, али баш зато сад охрабрује најава наших државних органа да безбедносне снаге Србије неће дозволити улазак ни једног мигранта у земљу.“