Председница Удружења логопеда Србије Наташа Лабовић, истиче да се деца у говору најчешће суочавају са проблемима потешкоћа артикулације гласова и да се сваке године повећава број деце која на тестирању за упис у основну школу не изговарају правилно све гласове српског језика.
Родитељи кривци за дечје проблеме са говором
Поред компјутера, телевизора и осталих изума савременог доба, Лабовићева као кривце види и савремене родитеље и њихово понашање:
„Лично заступам став да је то генерални и суштински разлог зашто се дешава да нам деца касне у развоју комплет психомоторно, и због чега незрелија крећу у основну школу. Мислим да је разлог тај што родитељи имају један пермисивни презаштитнички став према деци. Деца касно излазе из пелена, из колица, возе се до треће четврте године, носе их у наручју са три четири године, третирају их као бебе јако дуго. И коначно, пушта им се и толерише да говоре умекшано и да не изговарају довољно гласова, оправдањем да су они мали, да су „бебе“. Родитељ данашњице не дозвољава детету да се само игра, да се пење на дрво и тако даље. Углавном је све „немој то, можеш да паднеш, да поломиш руку“.
Лабовићева наглашава да родитељи у Србији задовољавају потребе своје деце исувише дуго. Према њеним речима облаче их до поласка у школу, а нека понашања оправдавају уместо да их критикују и подстичу како би она напредовала.
„Ви морате да му поставите захтеве. Када га облачите да кажете „Дигни ову руку“, „Где иде сада та рука“, па му онда рецимо и када га купате кажете „'ајде мало опери ову руку, опери стомак“. Од њега треба тражити захтеве и оно треба да учи да их испуњава. Почиње се са тим захтевима да би оно када буде биолошки способно гледало вас у уста и поновило за вама неку реч. Деца највише уче кроз раст и развој имитацијом“, објашњава Лабовићева за Спутњик.
Ограничити гледање у екране
Став председнице Удружења логопеда Србије је да деци предшколског узраста треба ограничити гледање телевизије. Нарочито се то односи на децу која показују одређене знаке биолошког кашњења, јер ће према њеном мишљењу, модерни екрани бити јако штетни и по развој говора.
„Ако му дате играчке, да слаже лего коцке, сигурно је да ће да буде способније, вештије и паметније него ако га прикујете за телевизор. Телевизор је њима једна велика грешка зато што они гледају на страним језицима разне емисије и филмове и онда у моментима када треба да развијају комуникацију више и не знају шта је комуникација. Зато што је телевизор једносмерно бомбардовање информацијама, а од вас не захтева да ишта кажете и урадите. И дете од три године које седи испред телевизора кад га питате: „Како се ти зовеш?“, он ће вам рећи: „А како се ти зовеш?“. Он је научио да понавља сценарио из цртаћа“, илуструје Лабовићева.
Према мишљењу наше саговорнице деца предшколског узраста треба да се играју и буду физички активна, а не да седе поред екрана дуже од сат времена дневно, као и да боравак испред телевизора или компјутера треба да буде осмишљен у едукативне сврхе, наводећи пример многе деце која су у овом узрасту научила страни језик користећи овакве садржаје.
На говору се ради од пелена
Да многи родитељи не постављају праве захтеве пред своју децу предшколског узраста, указује и психолог основне школе Лазар Саватовић у Београду, Бранка Тишма. Она истиче да се најчешће код деце јавља лош изговор при поласку у школу, а то је последица недовољне употребе говора у међусобној комуникацији деце, као и у комуникацији деце и одраслих.
„Развој говора и интелектуални развој су увек у тесној вези. Узрочно последично делују једно на друго. Први ефекат је да то доноси смањењу социјалних односа, међусобног разумевања, дружења, толеранције, све је то оно на шта нам указује развој говора. На крају утиче и на смањење интелектуалног развоја детета“, каже Тишма за Спутњик.
Психолошкиња нам је истакла да са децом на говору треба радити од „пелена“, јер родитељско подржавање бебећег говора и шушкања може бити проблем када она пођу у школу и када се пред њих поставе јасни и директни захтеви око описмењавања.
„Јако је важно када се мењају пелене са децом разговарати и говорити им: „Сад ћу да ти урадим ово“, „Сад ћемо да се купамо“, „Сад ћемо да ручамо“, причати им шта се дешава. Кад почну да удвајају слогове понављати за њима „баба“, „мама“, „тата“, „беба“, играти се са тим гласовима. То је добро и за стварање контакта између детета и одраслих особа, посебно оних најблискијих који су у том узрасту јако важни“, објашњава саговорница Спутњика и додаје да је битно деци која почињу да говоре стално именовати предмете које користи, објашњавати шта чему служи и тражити од њих да испољавају своје захтеве речима.