Исповест из самоизолације: Са породицом се довикујем, не пипам ништа, а у купатило - по распореду!

Како изгледа живот у кућном карантину? Спутњик је разговарао са Миодрагом Гавриловићем, који се у самоизолацији налази четири дана, откако се вратио из Аустрије. Преносимо његову исповест о томе како проживљава дане изолован од породице у истом стану, пријатеља и посла, али и од било какве директне комуникације са било ким.
Sputnik

Самоизолација је постала свакодневица за све који су се у Србију вратили из иностранства, али и за све оне који су били у контакту са зараженима.

Гавриловић је био на скијању у Аустрији. Породица, супруга и два сина остали су у Београду, а он се са друговима упутио на глечер на надморској висини од око 3000 метара. У повратку кући, Аустрију је већ захватила епидемија коронавируса, па је, по повратку у Београд отишао у (само)изолацију. Све се мења, биле су његове прве речи о самоизолацији.

Самоизолација – није лако ни до купатила

Породицу није видео десет дана, а сада је већ четири дана у изолацији и, иако се налази у истом стану где и они, нема контакт са њима. Има, каже, срећу да има стан са галеријом, где се он налази, као и два купатила.

„Користим једно купатило, а они друго. Купатила користимо по одређеном редоследу, да се не виђам са њима. Они се повуку, када ја треба да прођем и сиђем до мог купатила. Храну ми остављају на степеницама. Договорили смо се да, због мера предострожности, супруга отвори машину за прање судова, а ја онда убацим чашу, кашику, виљушку, тањир. Трудим се да не дирам ништа у стану, осим у делу где боравим. Могу рећи да уопште није пријатно“, препричава Гавриловић своје искуство у самоизолацији.

Иако нема симптоме, сваки тренутак проводи у размишљању да ли је заражен или не, може ли да зарази некога. Да ли се на скијању заразио или не, да ли је неко од људи које је упознао тамо био заражен, такође не зна. Непознаница која га мучи је и колико треба да проведе у карантину, јер прво је било речи о седам, па о четрнаест, а сада - двадесет и осам дана.

„Не можеш ништа да знаш. Све је апстрактно и та апстрактност најгора врста притиска коју можеш да имаш јер не знаш са чим се бориш. Не знаш шта треба да урадиш. Највише ми смета то што нисам могао да се тестирам“, каже Гавриловић.

Без здраве комуникације, изолован, када се своди на комуникацију преко уређаја, без изласка напоље, након одређеног времена, изолација почиње негативно да делује.

Организација – “поспремање” телефона и компјутера

Како би прекратио време, Гавриловић се организовао.

„Нисам хтео да будем као машина, па да кажем да ћу да урадим све што сам самом себи предложио, али узео сам да средим све фотографије на мобилном телефону које нисам средио две године. Потом сам узео да сређујем податке на компјутеру. Пало ми је на памет да неке ствари могу да скенирам и сачувам, да прегледам књиге и да видим шта од њих нисам прочитао, па да погледам неки филм… Али, све то је сада на силу. Сада мораш себе да натераш да дођеш у стање да ти све то буде интересантно“, каже Гавриловић.

Ради вежбе како би остао у кондицији, а велика замка је, према његовим речима - храна, те се труди да не вечера. Са породицом се комуницира довикивањем.

Коментар