Цела Италија, упркос трагедији коју проживљава, излази на балконе и пева, и музиком се храбри и повезује, а Европа остаје хладна, несолидарна заједница. Она није простор без граница и у целој овој причи понаша се крајње немузикално, каже Савић.
Италија пева бодрећи тако и себе и друге
Народ Вердија и Вивалдија, народ канцоне и белканта бодри сам себе певајући са балкона својих изолованих станова. Тишину пустих улица у Напуљу, Падови, Милану... прекидају арије које певају непознатих људи, са жељом да се песмом повежу са комшијама, пријатељима, суграђанима, целом земљом... Ни трагичне бројке о зараженим и умрлим не прекидају ту потребу за повезивањем, давањем и дељењем доброга и лепога. Овога пута Италија то чини музиком. А музика, осим што је лековита, представља и суштинску везу међу људима, уверен је диригент Дејан Савић, уметник који је добар део каријере градио управо у Италији.
„Није ме изненадило, јер знам веома добро колика је њихова љубав према музици и уметности уопште“, каже Савић. „Знам и колико им сада значи музика, да се на тај начин релаксирају, ослобађају стреса и напетости и управо преко музике приближавају једни другима своје муке, деле их са онима који им дају подршку.“
Наш диригент подсећа да су ових дана и наши музичари послали Италији снажну музичку поруку подршке.
„Јуче сам видео један предиван спот који су направиле наше колеге из Српског народног позоришта у Новом Саду. Сви чланови оркестра свирали су од кућа, заједно са диригентом Италијаном који је дириговао из своје куће. Они су снимили италијанску композицију ’Бела ћао‘ управо зато што је Италија нама толико важна, толико је волимо, а толико је пострадала. Просто је невероватно да једна озбиљна, организована европска земља тако страда. Италијани наравно знају колика су терапеутска својства музике и зато и у оваквој ситуацији певају. На тај начин ослобађају себе, свој страх и муку, али и своју љубав према уметности“, сматра Савић.
Српска „Бела ћао“ за пострадалу Италију
Маестра питамо и да ли, будући да је нашу интерпретацију песме „Бела ћао“ пренео један немачки медиј, можда присуствујемо неком новом, бољем, интензивнијем повезивању људи, оних међу којима је можда и постојала нека баријера, неразумевање, непознавање...
„Задатак културе и уметности увек је то и био – грађење мостова, рушење зидова, помагање у разумевању, помагање у схватању колико је то све нама потпуно исто, да ли свирамо Бетовена или Вердија. Они једнако звуче – и у Америци и на Гренланду, и у Африци и у Европи. Све је то само једна прелепа, врхунска уметност, нешто што свакога може да дирне. А то је управо задатак и уметности и културе и музике. Ако то буде резултат ових мука кроз које пролазимо, а којима се већ назире крај – то ће онда бити велика ствар“, оптимистичан је Савић.
Корона траје колико одреди диригент
Диригент нам открива и шта га је у овим данима изолованости насмејало и орасположило.
„Пошто сада сви шаљемо стикере, сличице, спотове, има једна која је ових дана стигла, коју су намерно мени послали, у којој се каже: ’Било како било, корона траје колико одреди диригент‘. За оне који не знају, корона је музички застој на једној ноти. Што се мене тиче, та корона ће јако, јако кратко трајати. Не би је ни било да смо се ми музичари питали“, каже Савић.
Осим што би одмах дао диригентски знак да корона престане, Дејан Савић би волео и да изађе на терасу и са „балконским оркестром“ нешто одсвира, али за сада је, каже, довољан и дивни аплауз у осам сати упућен лекарима.
„Моја супруга је здравствени радник, па знам и колико то њој значи. Мислим да је ипак прави начин ово што су урадиле наше колеге из Новог Сада, па је то стигло до целе Европе, до Немачке... И то заправо показује колико је нама овде, поготово нама који смо навикли на свашта и толико тога је преко глава наших прешло, у ствари висок морал. И природно је да онда и ја гледам оптимистички и напред. А што се короне тиче, будите без бриге: већ сам дао знак да престане.“