Данијел Рердон, научни сарадник на Универзитету у Мелбурну, правио је огрлицу која се оглашава алармом при додиру с лицем, а онда му се догодио пех. Двадесетседмогодишњи астрофизичар, који се специјализира за пулсирајуће променљиве звезде и гравитацијске таласе, каже да је покушавао да убије досаду у самоизолацији с четири снажна неодимијска магнета.
„Имам нешто електроничке опреме, али заиста немам искуства ни стручности за изградњу склопова или ствари“, изјавио је за „Гардијан Аустралија“, преноси „Индекс.хр“.
„Имао сам компоненту која детектује магнетсна поља. Помислио сам да, изградим ли склоп који може детектовати магнетно поље и носимо ли магнете на зглобовима, то би могло покренути аларм ако их превише приближимо лицу“, рекао је.
Међутим, академик је схватио да је електронички део учинио управо супротно – круг ће се затворити тек кад нема магнетског поља. „Случајно сам изумео огрлицу која непрестано зуји осим ако руку не приближите лицу“, рекао је.
Након што му је пропала та идеја, каже како се и даље досађивао и наставио да се игра магнетима. Прво их је ставио на уши, а затим и у носнице – но ствари су брзо кренуле лоше по њега. Рердон је рекао да је ставио два магнета у носнице, а два са спољне стране. Кад је макнуо магнете са спољне стране носа, унутрашња два су се спојила.
„У том трену, моја девојка која ради у болници почела је да се смеје“, рекао је. Након што је 20 минута безуспешно покушавао да извуче магнете из носа, одлучио је да потражи помоћ на Гуглу. Каже да је пронашао чланак о 11-годишњем дечаку који је имао сличан проблем. Решење је било у још магнета, али док је покушавао преосталим магнетима извући оне у носу, завршили су му у левој носници.
„Тада сам остао без магнета“, рекао је, а пре него што је пристао да оде у болницу још их је покушавао извући клештима, но ни то му није успело. „Сваки пут кад бих клешта приближио носу, цео нос би ми се помакнуо према клештима, а затим би се клешта залепила за магнет", казао је. „Било је помало болно у том тренутку“.
У болници је двоје лекара употребило анестетички спреј и ручно извадило магнете из његовог носа. „Кад су ми извадили три из леве носнице, последњи ми је пао у грло“, рекао је. „То је могао бити проблем да сам га прогутао или удахнуо, но срећом могао сам се нагнути напред и искашљати га. Треба ли да додам да се више нећу играти магнетима?“ закључио је.