Зашто појединци потроше огроман новац да уреде своју кућу, а данас у њој не воле да седе. Да ли више треба да нас брине стање нашег духа или (могућа) глад, да ли су људи свуда исти без обзира на границе које нас деле? Да ли се треба враћати у нормалу или је „нормала“ коју смо имали управо била наш највећи проблем?
Инес Новачић, новинарка „Си-Би-Ен њуза“, Њујорк: Чувајте се лажних вести
Као што је гувернер Њујорка изјавио прошлог викенда – овде су грађани „снажни“. Не могу да кажем да панике уопште нема, али се углавном не осећа пуно. Али како ситуација постаје све гора – у Америци тренутно има највећи број оболелих, а у Њујорку је најгоре – испољава се туга и донекле љутња на владу што нису предвидели размере овог проблема.
Живим са сестром, а мој дечко живи близу нас. Једино се са њима виђам. Ми не излазимо, осим једном рано ујутру, на трчање или у шетњу, а једном недељно идемо колима у самопослугу. Када год излазимо, користимо маске и рукавице.
Пошто радим у медијима, имам пуно пријатеља који су такође новинари, тешко ми је да посматрам и читам вести као „нормалан“ гледалац. Примећујем да велики проблем представља број лажних извештаја – такозване „теорије завере“. Саветујем да људи мање гледају вести на Јутјубу и да више читају поуздане изворе информација.
Саветујем другима оно што мени помаже: дневни и недељни распоред – да људи створе за себе структуру и да не мисле превише о далекој будућности и великим потенцијалним проблемима и променама. Идемо дан за даном. Полако, без панике.
Тара Динић, сликарка из Атине: Грци су хипохондри
У Атину сам стигла из Лондона 12. марта, али како се ситуација у Европи компликовала, схватила сам да је доста сигурније бити у Атини него враћати се назад у Лондон.
Пријатно сам изненађена Грцима и њиховом владом, од 14. марта (кад је био јако мали број заражених људи, можда само десетак), влада је одмах затворила све ресторане, кафиће и радње. Већина Грка, који су на сву срећу велики хипохондри, носе маске и рукавице кад излазе ван куће и стоје неколико метра један од другог. Моје комшије (пошто знају да сам дошла из Енглеске) беже од мене и поздрављају ме из даљине. Вероватно се боје.
У изолацији сам већ 19 дана, не излазим из куће, само понекад у башту, а сваких неколико дана идем у шетњу по крају или поред мора.
Мој посао је иначе везан за кућу, имам своју собу и свој свет где сликам и где волим да се „изгубим“ сатима, тако да се мој живот није много променио.
У Грчкој апсолутно нема никаквих несташица у радњама – свега има. Чак су и посластичарнице отворене и нуде свеже колаче сваки дан. Пошто су Грци породичан народ, а доста њих брине о старим људима, не купују храну бахато, пошто знају да су сада сви у тешкој ситуацији. Баш ме дирнула њихова хуманост, млађи људи се нуде да помажу старијим комшијама.
Једино је ограничена куповина антибактеријског гела за руке, могу се купити само два комада.
Ја више медитирам него обично, причам више са пријатељима преко телефона, доста читам и образујем се (учим руски, гледам документарце...).
Схватила сам да људи који беже од куће, заправо беже сами од себе.
Ивана Ђорђевић, пи-ар и новинар „Новине Торонто“ : Много теорија
Панике нема, али је присутна, ако под тим подразумевате, по мишљењима појединца, „повлачење“ у куће. Нервоза још не постоји због изолације, али забринутост је ту, понајвише због финансија.
Сви у мојој редакцији раде од куће, ми смо уиграни тим, већ 25 година колико „Новине Торонто“ постоје.
За сада има мање-више свега и примећујем да радње стално допуњују. У радњама нема маски и средстава за дезинфекцију, али је премијер обећао да ће их ускоро бити довољно.
Сада знамо доста неопходних ствари о вирусу, тако да медији почињу мало да нас замарају. Има доста опречних информација. Превише теорија. Када говоре о будућности, потенцира се само материјална страна. Нико не говори о духу, о свести, о том менталном моменту који ће бити много важнији него да ли ћемо имати довољна пара.
Верица Ракочевић, модни креатор: Уживајте у својој кући
Панике нема, напротив, поред свих забрана и молбе председника да се не излази из куће људи нису дисциплиновани. То само говори о томе колико нисмо навикли да поштујемо правила. Моја породица и пријатељи поштују ред и понашају се цивилизовано, у складу са приликама.
Снабдевеност намирницама је одлична и нема ограничења куповине као понегде на Западу. Извештавање медија је сензационалистичко. Не верујем у теорије завере, али ми је чудно да је корона тако похарала свет. Мислим да се овом вирусу, из неког разлога, придаје више пажње него што је то било за време САРС-а и птичијег грипа. Али свако треба бити опрезан.
Радим у дворишту, читам, уживам на Авали, гледам како се природа полако буди, комуницирам са децом широм света, поштујем све одредбе владе, а моја порука је, не паничите, поштујте правила и ово ће проћи. Седите код куће, јер су многи од вас потрошили огроман новац на уређење своја „четири зида”, сада је прилика да у том ентеријеру и уживате.
Др Ђорђе Динић, технички директор Ријад метро пројекта: Радимо уобичајено
Овде је прошле недеље уведен полицијски час, од 15 часова, па до 6 ујутро. Ми и даље радимо у канцеларији на градилишту. Људи у окружењу, махом странци, дисциплиновани су и поштују локални закон који је на снази. У канцеларији је уведено дистанцирање тако да људи не седе близу, а састанци се воде преко Скајпа. Како живим у кампу, то је већ на неки начин изолација.
Медији су мало „предували“ ствар. Мислим да статистике смртности које се дневно објављују, не дају реалну слику стања. јер су одраз само оних људи који су се јавили да се тестирају, а не одраз читаве популације.
Нажалост, читаво извештавање је изазвало економске потресе, уследиће већа рецесија у којој ће многи људи изгубити посао, а требаће доста времена после да се ствари врате у нормалу која никада неће бити као пре. Ко зна, можда је „нормала“ коју смо имали пре короне управо и била проблем! Има и оних који заговарају да је све ово урађено како би се кориговале берзе и ресетовао економски раст.
У слободно време вежбам, шетам по кампу, идем раније у кревет. Вероватно ће наредна два месеца бити тешка и свако треба да одржи свој ментални баланс, јер је већини људи најтеже да буду сами са собом. Уколико људи не организују свој дан, лако ће да падну у депресију.