Пандемија вируса корона рађа насиље

Осим што ствара здравствене проблеме и односи жртве, пандемија вируса корона рађа и насиље, јер на многе људе делује и фрустрирајуће. И стручњаци су сагласни да светска зараза оставља последице и на људску психу.
Sputnik

Најчешћа упозорења тичу порасти насиља у породицама. Према подацима доступним у медијима, усијали су се СОС телефони за помоћ жртвама породичног насиља у неким земљама попут Француске и Велике Британије. Повећање броја позива у Британији износи 25 одсто, а највећи пораст насиља у породици бележи Француска - чак 36 одсто. На опасност од пораста породичног насиља упозорава и Савет Европе.

Ако је за утеху, у овим црним статистикама Србије нема, а српски министар унутрашњих послова Небојша Стефановић саопштио је да се стопа породичног насиља у нашој земљи током епидемије смањила.

Пандемија вируса корона шири и насиље међу људима

Судећи по информацијама у светским медијима, постоји опасност и од пораста других врста насиља, као што је међурасно, а посебно према Азијцима који су ни криви ни дужни на мети због бесмислених предрасуда да су узрочници ширења заразе. Значајан пораст куповине оружја у Америци такође не слути на добро. Пошто су опустошили супермаркете, Американци су кренули у пустошење продавница оружја и наоружавају се као да се припремају за рат.

Код многих вишенедељна затвореност између четири зида, драстично смањење међуљудских контаката, страх од неизвесне будућности, болести, смрти, губитка посла рађају несигурност, фрустрацију и насиље које се, очигледно, генерише у разним облицима.

Стопа породичног насиља требало би да опада, међутим...

По логици ствари, стопа породичног насиља током епидемије, када су људи у карантину, требало би да опада, каже психотерапеут Зоран Миливојевић. У седамдесет одсто случајева породичног насиља, узрок је љубомора, а када су људи заједно и када особа има увид у активности свог партнера, логика каже да би насиље требало да опада.

Међутим, на искушења затворености између четири зида и опасности од заразе, каже он, породице реагују двојако. Неке се пред опасношћу од спољашњег непријатеља пребаце у мод за преживљавање и постају чвршће и толерантније.

„Други моменат је фрустрација, оно што иде у прилог агресивности, свађама, тучама... Људи који не могу да се крећу, не могу да остварују жеље, седе код куће и осећају се фрустрирано и незадовољно. Фрустрација смањује праг толеранције и може доћи до свађа, вређања, ружних речи, ружног понашања, па на крају и до насиља“, каже он.

Говорећи о другим облицима насиља, као што је међурасно, социолог Чедомир Чупић каже да кризе, између осталог, изоштравају осећаје опасности и непријатељства.

„Све то што се дешава у свету, везано је за предрасуде које се, када су нормална времена, не испољавају у тим количинама. Али, када дођу кризне ситуације, онда та врста прикривености, односно неискрености када су у питању предрасуде, стереотипи и дискриминација долазе до изражаја“, објашњава он.

У планетарној кризи, као што је епидемија корона вируса, додаје наш саговорник, на површину испливава све оно што је било потиснуто, све оно што у главама људи није било разрешено.

Наоружавање Американаца, наратив судњег дана

Узроке тежње Американаца према све већим количинама оружја наши саговорници виде у традицији, страху, али и у наративу „судњег дана“ који се кроз медије, као што је филм, провлачи деценијама.

Према Миливојевићевом мишљењу, у држави као што је Америка, где међусобна повезаност није јака, а уз велику стопу криминала, рађа се страх да ће неко извршити насиље над нама.

„Американци имају традиционалан однос према оружју, да је оно нешто чиме могу да се заштите и имају право да упуцају свакога ко наруши њихов простор. Тако да су они посебан менталитет и то у ствари говори о степену страха – људи се не плаше себе, да ће они бити насилни, него се плаше да ће доћи до битке за храну, воду и друге основне ресурсе“, каже Миливојевић.

Чупић сматра да би било посебно занимљиво истражити да ли појединци који купују оружје то раде зато што мисле да држава и државни органи нису довољни да их заштите од нечега што им се може догодити.

Разни облици насиља, поготово оно на расној основи, према Чупићевим речима, показује да човечанство још није успело да формира образовни систем који ће учити да разлике не треба да удаљавају људе.

„То је, у ствари, дефицит васпитања. Када су у питању државе, многе од њих немају културни образац. Културни образац је оно што намећу организоване државе и управо овде се показује да ти културни обрасци нису довољно утемељени код људи“, каже он.

У односу према другоме показује се отпорност човечанства, закључује Чупић.

Коментар