др Божо Драшковић, професор на Београдској банкарској академији и координатор у Институту економских наука:
- Вероватно да би требало снажније подржати сектор малих и средњих предузећа, а кредитним позицијама са нижим каматама и дужим периодом отплате велике компаније. Лоша ствар у целој ситуацији је што се смањују зараде и долази до отпуштања запослених, па у таквој ситауцији нема ни новог дохотка. Зато мора да се види на који начин подржати тражњу обичног грађанина.
- Треба пажљиво одмерити у којим областима и на који начин упумпати новац и која сума новца може да се упумпа у поједине секторе. То ће све дуже трајати. Посебно је угрожен туризам који у доброј мери утиче на привреде многих земаља ЕУ. Питање је како премостити тај временски интервал до његовог опоравка који неће бити брз.
- Требало би наћи механизма да подршка иде секторима који су највише погођени и да инвестирање иде у јавну потрошњу – у развој здравства, научних истраживања, у директну подршку предузетницима и малим и средњим предузећима, а индиректну неким другим секторима. Аутомобилска индустрија ће доживети снажан шок и у смислу производње и продаје. Упумпавање новца без покрића, сигурно, није добро ни за једну економију.
др Мирослав Здравковић, уредник портала Макроекономија:
- Најугроженији су највиталнији делови, а то су становништво које остаје без посла без своје кривице и мала и средња предузећа која су кичма сваке економије. Основни начин расподеле новца у ситуацији потпуног слома зато јесте ићи управо од најосетљивијих категорија, а то су они од социјално угрожених који тренутно остају без посла, па преко свих видова заштите малог и средњег бизниса.
- Значи, не помаже се са милијарду или 10 милијарди евра великој компанији да опстане, јер је сто пута мањи износ од тога потребан да сви радници који раде у њој добију приходе и остану у животу, а самим тим да буду спремни за следећи циклус, за запошљавање и рад.
- А догађа се, изгледа, супротно - да ће се становништву доделити релативно мало пара у односу на то колико ће добити велике компаније. Да ли ће се поновити 2008. и да ли ће се спасити пар десетина најкрупнијих компанија да не банкротирају, а да цену плаћа становништво. Од минималне стопе незапослености икада која је забележена у фебруару, ЕУ ће до јула, августа имати изузетно високу есклацију незапослености.
др Љубодраг Савић, професор на Економском факултету у Београду
- Иако пакет од хиљаду милијарди евра, посебно из нашег угла, изгледа као велики новац, имајући у виду колико је земаља у ЕУ и радника и становника, предузећа, компанија, банака угрожено, ипак је суштинска ствар да се средства употребе тамно где је то најефикасније, односно најпотребније. Значајан део новца би требало одвојити за помоћ угроженим радницима. У неким земљама више десетина процената радника је већ изгубило посао. Ја бих значајан део новца, као што је то и у Србији, употребио за помоћ људима који остану без посла.
- На другом месту су мала, средња и микро предузећа. Баш зато што су мали и наслоњени на велика предузећа, у суштини су најрањивији, јер они у уређеним системима могу да функционишу ако функционишу и велика предузећа за која испоручују одређене полуфабрикате и производе и од тога живе.
- По природи ствари трећи су велике компаније који су носиоци развоја и ми то сада видимо на примеру Немачке, која производи сваки други ауто у Европи, али и других земаља, где су највеће мултинационалне компаније на коленима, јер су биле оријентисане на глобалне ланце снабдевања. Оне на дуги рок вуку привреду и због опоравка европске привреде и њима треба помоћ.
- Не треба губити из вида да су неке земље тешко погођене здравственом кризом и верујем да ће Европа о томе размишљати да се помогне тим земљама. Пета категорија, пета врста помоћи су ипак угрожени становници којих вероватно нема у свим земљама у великом броју. Део становништва у земљама јужног дела ЕУ је имао проблема и пре ове кризе и свакако ће они после свега свакако бити већи.