Милачићеву поруку преносимо у целости:
„Имала си само три године, седамнаесто-априлске ноћи, када си отишла да спаваш. Да те није бомба отела из сна најранијег дјетињства, у ком волимо најчистије, данас би имала двадесет четири.
Била си толико мала, да си преживјела ту бомбу која је пала само због тебе, не би је се сјећала и поразила би је својим заборавом. Такве су ове бомбе одраслог свијета, Милице.
Пуцају за бесмисао, боре се да овладају туђим, па утихну и са собом поведу дјевојчице и дјечаке, да се њихов бесмисао зарије у све маме и тате. Одведу вас, дјецу, да вас болујемо и тражимо у очима све будуће дјеце. Тако Милице болујемо те твоје, трогодишње очи.
Сви смо ти данас очеви и мајке. До бескраја ћемо се лијечити од твоје смрти. Опрости нам, Милице, што ниси спокојније заспала, са мамином руком на челу, умирена љубављу да те, када затвориш поспане очи, чека бољи свијет. Да те, када затвориш очи, чека живот, у ком те нико неће одвојити од маме. Из ког нећеш отићи сама, тамо гдје је хладно, гдје нема лутака ни мамине руке.
За такав твој живот и такву твоју смрт, Милице, нико од нас одраслих није спреман. Због твојих очију и очију све дјеце, нећемо им опростити што си била толико мала да ниси могла да им кажеш да те пусте да одрастеш. Што су убили дјевојчицу која је са њима ратовала ћутећи.
Ја те сада, као отац молим, да горе на небу, као најљепша лутка Бога, загрлиш све дјечаке и дјевојчице који су отишли, тако као ти. Да заједно зауставите све бомбе овог свијета и нас, одрасле, излијечите љубављу. Јер је живот који остаје, без вас Милице, суровији и од смрти.
Данас, на Велики петак, прије двадесет једну годину пошла си путем Исуса Христа. И ти си разапета на крсту свог маленог живота, да пригрлиш Бога, на Велики петак уснулог и невиног. Нису те убили Милице, ти си наш Васкрс, ти си наш завјет, ти си наш пут, ти си живот нашег народа.“