Црвеној армији се супротставило око милион војника и официра Вермахта – скоро 50 пешадијских, четири тенковске и 10 моторизованих дивизија, 37 одвојених пукова и 98 одвојених батаљона. На располагању су имали 8.000 јединица оруђа и минобацача, 1.200 тенкова и јуришних топова, као и 3.500 летелица.
„Предстојала је жестока битка. Хитлер је остао у граду, и наредио је да се престоница Трећег рајха брани до последњег. Он је још увек веровао да ће некако успети да избегну потпуни пораз, рачунао је на раздор у савезничком табору. Његове наде нису биле неутемељене. У фебруару-марту 1945. године америчка обавештајна служба у Берну започела је преговоре са генералом Волфом о капитулацији немачких снага у Италији и склапању сепаратног мира“, почиње причу директор Руског војно-историјског друштва Михаил Мјахков.
Трупе првог Белоруског фронта под командом Георгија Жукова почетком фебруара стигле су до реке Одре. До Берлина их је делило само 60 километара.
Зашто су совјетске снаге добиле погрешне иформације?
Према речима Мјахкова, тада се одиграла епизода која је мало коме позната и у Русији и на Западу.
„Преко војних мисија у Москви од савезника је стигло саопштење да Немци из Ардена пребацују шесту тенковску армију СС на Источни фронт, и то наводно на бочне стране фронта којим је командовао Жуков. Наш Генералштаб је пренео информацију комаданту, који је обуставио напад на Берлин“, објашњава историчар.
Касније се испоставило да су шесту армију СС заиста пребацивали на Источни фрот, али не код Берлина, него у подручје језера Балатон, где су Немци извели последњу офанзивну операцију.
Совјетска команда је покушала да установи зашто су савезници пренели практично дезинформације. Они су то правдали грешком обавештајне службе. До данас је нејасно шта се тада заправо десило – да ли је била у питању грешка или намерни покушај да се задржи совјетска војска.
„Треба имати у виду да су западни савезници размишљали о томе да први заузму Берлин. На пример, Черчил је писао Рузвелту 1. априла 1945. године – уколико у домету савезничких снага буду Беч, Праг или Берлин, треба их заузети пре Руса. То је било веома важно и за Запад с политичке тачке гледишта. Сличне планове је имао и командант енглеских снага у Европи Бернард Монтгомери“, истиче Мјахков.
Немачке линије одбране
Немци су веома темељно утврдили град и околину. Многобројне реке, језера, канали и велике шуме Нацистима су давали значајну предност. Прва линија одбране у дужини од два до три километра пролазила је дуж западних обала река Одре и Нејсе. Предњи део је прекривало минско поље, жичане ограде и друге препреке. Било је постављено око 2.000 мина по километру. Друга линија, укључујући Зеловске висове, била је удаљена око 10 до 20 километара од прве линије. Трећу су чинила насеља, претворена у чворишта отпора. Следећа линија био је Берлинско одбрамбено подручје, а одбрана је сезала у дубину од сто километара.
Штаб врховне команде Совјетских оружаних снага планирао је да окружи противичке снаге, да их распарча и појединачно докрајчи. Затим су планирали да изађу на реку Елбу и да се удруже са савезницима. У операцији су учествовали први и други Белоруски и први Украјински форнт, Балтичка флота, 18. ваздухопловна армија, Дњепровска војна флота. Совјетске снаге су бројале око 2,5 милиона људи. Наоружање је чинило више од 40.000 јединица оруђа и минобацача, 6.500 тенкова, 8.500 летелица.
Први Белоруски фронт, којим је командовао Георгиј Жуков био је распоређен практично насупрот Берлину, десну страну покривао је други Белоруски фронт Констанина Рокосовског, који је напредовао дуж обале Балтичког мора.
Први Украјински фронт маршала Ивана Коњева налазио се југоисточно, али је Берлин ипак био у домету његових снага.
Стаљин није раније одредио чије ће трупе заузети град. Претпостављало се да уколико трупе Коњева буду имале прилику да прве продру у Берлин – неће је пропустити.
Топови и рефлектори
Команда Црвене армије одлучила је да збуни противника како би одмах преузели иницијативу. Сажан напад артиљерије сравнио је први линију немачких ровова и помешао утврђења са земљом. Два часа пре свитања 143 снажна рефлектопра осветлила су немачке положаје и тако су указали пут офанзивним трупама, а истовремено су заслепили противника. То је омогућило совјетским снагама да савладају неколико километара одбране без сусретања са организованим отпором.
Офанзива је успорена на падинама Зеловских висова. Немци су укључили и резервне трупе. Пешадија није могла да пробије одбрану, због чега је Жуков укључио у битку две тенковске армије. Битка је трајала три дана – тек 19. априла увече совјетске снаге пробиле су трећу линију одбране и стигле непосредно до граница Берлина.
„Почеле су битке у граду. Између осталог, за Берлин је ратовала осма гардијска армија под командом Василија Чујкова. Он је имао велико искуство када је реч о ратовању у градовима. Чујков је формирао јуришне трупе, ојачане снајперистима, митраљезима, минобацачима, тенковима, и они су освајали утврђене немачке положаје“, објашњава Мјахков.
Немци су забарикадирали улице, ископали ровове, подигли много бетонских склоништа, користили су подземље и метро за комуникацију. Против оклопних снага масовно су употребљавали фаустпатроне. Команданти тенковских јединица у ходу су морали мењати тактику. Борбене машине су се кретале улицама тако да је једно возило ишло с једне, а друго с друге стране улице.
„Совјетске снаге укључиле су тешку и супер тешку артиљерију калибра 203 и 305 милиметара. Нису имали задатак да очувају архитектуру, као у Бечу. Берлин су већ озбиљно биле уништиле америчка и британска авијација. Такође се није говорило о дуготрајној опсади. Команда је знала – што се брже дејствује, мањи су губици“, подсећа историчар.
На путу ка Рајхстагу
Пробијајући се ка центру града, војници Црвене армије наилазили су на упоришта у зградама. Сви прозори и врата били су забетонирани, док су из амбразура гађали топови и митраљези. Немци су стално одговарали на нападе.
„Наравно, многи су били спремни на предају. Међутим, у Берлину је била моћна антисовјетска пропаганда. Плашили су народ да ће са Истока доћи дивље хорде Азијата, чији је циљ истребљење, као и да неће узимати заробљенике. Поред тога, војници и цивили који су тежили каитулацији, вешанни су и стрељани на улицама“, објашњава историчар.
Упркос жестоком отпору, Берлин је постепено прелазио у руке Црвене армије. Совјетске јуришне снаге пробиле су одбрану на слабим местима, дубоко су продирале у задње редове противника.
Стигли су до Рејхстага 30. априла. Последње упориште нацистичке Немачке штитиле су одабране јединице СС. Крвава битка водила се до 2. маја. Немачке снаге нашле су се у безизлазном положају – расцепљене су на много малих група, које никако нису могле утицати на исход Берлинске операције.
Немци су затражили преговоре о примирју, али су добили одричан одговор. Посебне јединице Вермахта, које нису желеле да се предају поражене су до 7. маја. Наредног дана потписан је акт о безусловној капитулацији Немачке.
Совјетске трупе су током битке за Берлин изгубиле скоро 80.000 војника и официра, док је скоро 300.000 било рањено. Немци су изгубили милион људи, 300.000 је било убијено, док је око пола милиона заробљено.
Свет 2020. године обележава 75. годишњицу победе над фашизмом и капитулације нацистичке Немачке.
У оквиру пројекта „75 година од Велике победе“, Спутњик вам представља ексклузивне материјале о Другом светском и Великом отаџбинском рату. Сазнајте све о највећим биткама и херојима Другог светског рата, читајте сведочења преживелих, коментаре стручњака, погледајте документе које је декласификовало руско Министарство одбране, архивске фотографије и видео-снимке.