Милачићеву честитку преносимо у целини.
Црна Гора дочекала је један од најтужнијих Васкрса у својој историји.
И у најтежим историсјким временима, временима похара наших цркава, ми Црногорци - историјски Срби могли смо на Васкрсу бити макар поред остатака и камена светиња које су нам Турци палили, да се ту прекрстимо и захвалимо на хљебу и слободи.
Да захвалимо Богу, што остаје горе, изнад мржње, изнад тлачитеља и потлачених, изнад освајача и освајаних, он остаје за нас, да буде недодирљива истина да сваки рањеник одмори у крилу божије правде. У свом Храму.
Данас се нисмо могли причестити, забранили су нам, да се од вјере не заразимо још више, па да највећом слободом одговоримо њима, гоничима Исуса, кога желе да затворе у карантин. Нису затворили своје продавнице овоземаљског, тамо им не смета гужва за овоземаљски хљеб, од чијег новца управо они, гоничи Христа, гоне Христов хљеб, али су затворилили Храмове, да не искримо из њих.
А прије него што су затворили цркве, нас су затворили у куће, да нас они, тако забринути за наше здравље сачувају од нас, а затим су затворили нашег Митрополита.
Под плаштом пандемије они огрнути одмаздом, ти искушеници ђавола, хоће да се освете за наше литије и сву вјеру коју смо литијама пробудли чак и за њих, да сада оправдају оне, зором прошлог децембра, подигнуте руке којима су издали и будуће себе. Ми се не отимамо од страног и туђег зла, нас гризу наши.
Док газе завјете и ломе крстове својих предака, зар се и они некада не помоле, зар стварно не желе Бога? А ко ће им, када оду, опраштити све што су нама радили?
Шта ће понијети на такав пут, ДПС невјерници, колико ће вриједјети њихово када буду прошли, у ком коферу ће га спаковати да га однесу тамо гдје путујемо огољени и гдје више ништа не могу купити.
Да ли мисле да могу опстати сами без Бога, без молитве на путу умирања и живота за будући живот, због којег затворених очију изговарамо молитве, док над нама бдимо будући Ми.
Због будућег живота нас и наших, дјеце која остају после нас, због Човјека будућности, не дајемо се невјери која је спопала модерни свијет. Не дајемо се свијету без душе, у ком сви траже све, а не налазе ништа. Нема у брлогу моћи, надмоћи и новца, у њиховим кованицама заблуде којима вјерују, ни нас ни њих. То, у чему живе они који нас Православне гоне, није строј моћи већ немоћи што себе траже у безначајностима пролазног, док поред њих пролази небо.
Они изобличавају земљу да све личи на њих, немоћни моћници, да буде деформисано и природи туђе, утиру силу у земљу која није њихова, а ако се само мало одаље од својих двора, све је опет исто, живо и нетакнуто, и све је опет Бог. Не схватају да је за борбу, да би побиједили, потребан мир.
Злу ништа није толико мрско као Исус, да се разгоропади над њим, да га прождире јер је Спасен. Злу ништа није довољно, као што није била довољна ни његова смрт на крсту, копљем су му умрлом пробадали ребра да провјере да ли је заиста мртав, да га мртвог још једном измуче. Такво је и ово данашње, наше зло.
Гладно и жедно умирања, у власти над самим собом одзвања у дну своје празне боце, обучено у демократију новог свијета, јер се, како је то дивно рекао Достојевски: На црвеном најслабије опажа крв.
Над таквим злом остао је разапет Исус, али зло заборавља да су поред Исусовог средњег, на Голготи била још два крста, на којима су били разапети разбојници. Она двојица која су крала, која су отимала туђе, разапета су уз Христа. На таквом, разбојничком крсту, на крају завршавају сви разбојници. А прије тога остану усамљени, ако се не покају, јер од оног који напусти Бога беспомоћнији је само онај ког напусти Бог.
И узалуд ће се тражити онако углађени, у најскупљим одијелима, купљеним од нашег новца, налицкани за свијет, док се огледају у својим златним огледалима. У одразу, са друге стране видјеће побједоносног Исуса Христа, јер у одразу огледала видимо само оно што нам недостаје. У одразу ће налазити само свој, разбојнички крст. Крст свој живота.
Зато, Православни, будимо најрадоснији данас, на дан Христовог васкрснућа. Његовим Васкрсењем побјеђен је свијет, сви прошли и будући Римљани и Јудеји, узалуд хапсе и суде Пилати и Ироди када је и њима, Васкрењем Исуса, одавно пресуђено. Узалуд гоне домаћи и други гоничи, бићемо само јачи, бићемо само слободнији, бићемо само одлучнији у овој вјечној борби против зла.
Издржимо данас без причешћа у нашим Храмовима, да бисмо чим ускоро прође ова мука испунили наше Храмове, сваки њихов кутак, испунили наше улице, наше тргове, наше мостове, цијелу нашу Црну Гору. Издржимо још мало у својим кућама да бисмо чим ускоро прође ова мука изашли из њих па И спавали на улицама под небом Бога, све док им не вратимо, једном за свагда, за овај покушај понижења Бога кога нико никада није успио да понизи. То дугујемо нашим прецима, нашим потомцима и васкрслој правди и истини.
Будимо најрадноснији данас, у миру са својим породицама, у љубави са Богом, јер Бог тјеши узнемирене, а узнемирава утјешене и нека се, због Васкрса, за Васкрс, на Васкрс пролама главама зла непобједиво, несаломљиво Исусово свједочанство: Христос васкресе, ваистину васкресе.