Совјетски Савез је започео пројекат прављења тешког тенка 1937. године. Грађански рат у Шпанији показао је да су совјетска оклопна возила лака мета за непријатеља, пре свега због слабе оклопне заштите.
Црвена армија је 1939. године уврстила у састав наоружања тешки тенк КВ-1 („Клим Ворошилов“). Тенк је био направљен од челика, предњи део су штитиле три оклопне плоче – две дебљине од 75 милиметара, и једна од 40 милиметара. Бочне делове и задњи део тенка покривао је оклоп од челика дебљине 75 милиметара, док је горњи и доњи део штитио оклоп дебљине 30 милиметара.
Ипак, најчвршћи део тенка КВ-1 била је купола. Предњи део је штитио оклоп дебљине 75 милиметара и „маска“ од високоотпорног челика, дебљине 90 милиметара.
Међутим, упркос импресивним борбеним карактеристикама, испоставило се да машина има много недостатака. Конкретно, мотор и мењач нису били поуздани, недостатке је имао и тенковски топ, а механизам за окретање куполе се кварио, јер није могао да издржи притисак од неколико тона.
Пре почетка Другог светског рата, војска је имала неколико стотина тенкова КВ-1, али је због дефицита обучене посаде у служби било мање од сто возила.
Ипак, малобројни тенкови КВ-1 шокирали су нацисте у првим данима рата. Први пут су коришћени 23. јуна 1941. годин, када су тешка совјетска оклопна возила напала шесту тенковску дивизију Вермахта недалеко од града Расејњај у Литванији. Неколико десетина КВ-1, којима је било супротстављено стотину немачких тенкова лако су уништили противничку одбрану. Немци су били принуђени да укључе у рат додатне снаге. Нису знали шта се дешава – муниција се просто одбијала од тенкова КВ-1, не наносећи им никакву штету.
Након неколико сусрета са совјетским тенковима, Немци су их прозвали „духовима“.
„Јосиф Стаљин“
Први тенкови ЈС („Јосиф Стаљин“) појавили су се у војсци 1943. године, као противници немачким тековима „Тигар“ и „Пантер“. Иако су приликом израде многа техничка решења позајмљена од тенка КВ-1, нови тенк је био боље заштићен и имао је боље наоружање.
Главни адут новог тенка био је моћни топ калибра 85 милиметара, који је сигурно пробијао практично свако непријатељско оклопно возило. Наредна модификација тенка опремљена је још моћнијим топом калибра 122 милиметра, који је направљен на бази далекометног топа А-19. Због велике тежине граната, испаљивао је три пуцња у минути, али тај недостатак је компензовала велика снага муниције.
Успешно испаљене гранате уништавале су немачке тенкове средње класе, а неке су успеле да униште и топ тешких „Тигрова“.
Тенкови ЈС-2 били су веома ефикасни када је реч о уништавању утврђених грађевина, које су претварали у земљу и камен.
Конструктори су у суштини направили заиста незаустављиву машину пробоја. ЈС-2 се могао похвалити брзином и добрим маневарским способностима које је наследио од тенка Т-34, непревазиђеом заштитом од тенка КВ и ватреном моћи далекометног артиљеријског оруђа. Нако што је проучио обавештајне информације о могућностима тенка „Јосиф Стаљин“, Хитлер је запретио својим тенкистима да ступају у борбу са тешким возилима Црвене армије на даљини мањој од једног километра.
Још једна модификација „Јосифа Стаљина“ – ЈС-3 ступила је у састав наоружања мало пре велике победе. Тенк је био опремљен савременијом опремом за комуникацију и извиђање. Међутим, он није коришће у рату. Машине су испоручене појединим земљама-савезницима СССР-а.
„Хитлеровe звери“
Немци су се такође бавили израдом тешких тенкова 1937. године. Међутим, прве примерке серијске производње Вермахт је добио тек 1942. године. Нове „Тигрове“ су одмах укључили у битку код Лењинграда. Хитлер је лично надгледао израду тих машина, јер је у њих полагао велике наде.
„Машина пробоја“ требало је да послужи као универзално средство за уништавање одбрамбених утврђења, уз очување способности за маневрисање и брзину приликом моћне заштите.
„Тигрови“ су били опремљени мотором од 700 коњских снага, захваљујући коме је тенк могао да се креће до 45 километара на час. Дебљина оклопа на предњем делу износила је 100 милиметара, док је бочне делове и задњу страну тенка штитио оклиоп дебљине 80 милиметара. Приликом производње „Тигра“, Немци су применили најсавременија техничка решења. Једна од њих је био и серво погон. Захваљујући томе, није била потребна велика физичка снага за управљање машиом од 56 тона.
Главно оружја „Тигра“ био је топ калибра 88 милиметара. Бинокуларни оптички нишани давали су му предносту ратовању на даљину, јер је посада тенка видела противника раније и са великог растојања.
Међутим, тенк је имао и недостатке. У првом реду то је била компликована израда и висока цена производње.
Поред тога, немачки инжењери су се прерачунали када је реч о заштити. Оклопне плоче су склапане под углом од 90 степени, уместо под нагибом. Због тога су оклоп „Тигрова“ пробијала чак и совјетска муниција калибра 76 милиметара са удаљености од 500 метара, а некад и са удаљености даље од једног километра.
Американци се угледали на источне савезнике
У Другом светском рату САД су углавном користиле тенкове лаке и средње класе, али су се бавили и производњом тешких возила. Први представник те класе је тенк М-6, који се испоставио као крајње неуспешан производ.
Тенк је био тежак скоро 57 тона, упркос мотору од 800 коњских снага, с муком је постизао брзину од 35 километара на час.
Без допуне горива је могао да пређе свега 150 километара. Без обзира на велику тежину, М6 је био прилично неотпоран – предњи део оклопа је имао дебљину од 80, а бочни од 70 милиметара. У стварној борби посада је била веома лоше заштићена.
Поред тога, слаб тенковски топ калибра 76 милиметара био је бескористан против тешке немачке технике. На крају М6 није ни уврштен у редове наоружања. За две године је направљено 40 машина, а коришћене су у вежбама.
Тенк М26 General Pershing Американци су направили за борбу против немачких „Тигрова“ – М4 Sherman средње класе могли су да им се супротставе само уколико су били знатно бројнији.
М26 је прављен по класичној шеми – мотор у задњем делу, део за управљање напред и борбени одељак у средини. Предњи део тенка је прекривала оклопна маска дебљине 115 милиметара, дебљина оклопа на предњем делу износила је 100 милиметара. Тенк је био наоружан дугим топом калибра 90 милиметара, као и паром митраљеза калибра 7,62 милиметра и противавионским митраљезом.
По спољној конструкцији, „Американац“ је био веома сличан совјетском тенку „Јосиф Стаљин“. Очигледно су поједина техничка решења позајмили од источих савезника, који су у то време били много искуснији у прављењу тенкова.
Свет 2020. године обележава 75. годишњицу победе над фашизмом и капитулације нацистичке Немачке.
У оквиру пројекта „75 година од Велике победе“, Спутњик вам представља ексклузивне материјале о Другом светском и Великом отаџбинском рату. Сазнајте све о највећим биткама и херојима Другог светског рата, читајте сведочења преживелих, коментаре стручњака, погледајте документе које је декласификовало руско Министарство одбране, архивске фотографије и видео-снимке.
Прочитајте још: