Ова ауторка је узбуркала руски књижевни свет пре неколико година, када је објавила роман „Зулејха отвара очи“ и заузела чврсту позицију међу популарним савременим ауторима. Прича о судбини просте татарске жене у доба раскулачивања, преведена је на неколико језика, међу којима је и српски.
Књижевница признаје да није очекивала такав успех свог литерарног првенца и објашњава да је током писања размишљала превасходно о самом текту, а не о томе како ће бити прихваћен и каква ће бити његова даља судбина. За наше читаоце „Зулејха отвара очи“ је објављена у издању Самиздата Б92, као и наредни роман Гузељ Јахине б.
Говорећи о свом роману и главним јунацима, Зулејхи и Игнатову, ауторка објашњава да их је градила као ликове у огледалу.
„Зулејха се креће од формалне слободе ка формалној неслободи ─ њен пут од 3.000 километара од родног села до сибирског насеља, наравно, представља и ментални пут. Она доспева у систем Гулага и нема права да напушта село, али се на парадоксалан начин ослобађа изнутра: постаје способна не само да живи самостално него и да подари слободу другом човеку ─ сину. За мене је то најважнија тачка у њеној метаморфози. Путања другог главног јунака, Игнатова, потпуно је супротна: од формалне слободе он иде ка истој тој слободи, али негде изнутра потпуно је окован системом и привезан за мало село, изгубљено у тајги. То је пут човека ког притиска систем, претварајући лепотана, младог, здравог, надахнутог и заслепљеног идеологијом, у потпуно разочараног, седог и хромог старца, унакаженог и физички и морално. Зулејхин пут је узлазни, а Игнатовљев силазни“, каже Гузељ Јахинау интервјуу.
Када сте почињали да пишете, да ли сте се угледали на књижевне поступке других писаца, да ли су Вас они инспирисали?
─ Напротив, то ми се чинило штетним, погрешним, веома сам ограничавала своје читање док сам писала роман о Зулејхи. Нисам читала ништа уметничко на тему Гулага, репресија, раскулачивања, ништа што се тицало неког контекста или оног дела историје о којем сам писала. Нисам поново читала Шаламова, Солжењицина ─ јасно ми је било да ће њихов утицај ионако бити огроман и желела сам да избегнем да буде још јачи. Што се тиче уметничких решења, а самим тим и стваралачког рада, највише су ме инспирисали филмови, сценарији, фотографије, слике, а не књижевност.
Главни јунак Вашег другог романа „Деца Волге“, учитељ Бах, писао је бајке које су се настављале у реалном животу. Да ли бајке и митови утичу на Вас? И да ли је штетно за одраслог човека да верује у њих?
─ Јасно ми је било да у том роману пишем о тешкој теми, Немцима у Поволожју, причам о оном свету који је нестао, који је готово умро. Да, у Русији данас живи веома мало руских Немаца. Али то је, ипак, свет који је створен у време Катарине Друге, тај свет је практично сахрањен. Тема није лака: читаоцу је од самог почетка јасно да ће све оно што је јарко, свеже, радосно и празнично у роману, нестати веома брзо, јер наилази септембар 1941. године, када ће Немци бити исељени из Поволожја и протерани. У роману се све дешава под сенком те депортације. Свесно сам желела да то има неку компензацију, да некако уравнотежим ту тешку тему, покушала сам да уведем елементе хумора.
Ми верујемо у бајке и митове целог живота. Мењају се само садржај и смисао тих бајки: некада су то били Деда Мраз и Снегурочка, а касније сасвим друге појаве и људи, одраслији и реалнији. Вера у мит се не може искоренити. Постоје митови политички, митови економски, митови родитељски, брачни, митови о пријатељству. Свако има свој избор митских представа о свету. Човек не би преживео када не би веровао у њих. Веровање у митове није штетно, напротив, неопходно је за преживљавање: мит повремено компензује оно што фали у животу и то нам даје снагу.
Причу о Зулејхи сте планирали као сценарио, због чега је Ваше приповедање веома динамично. У роману „Деца Волге“, напротив, време као да се зауставило. Зашто?
─ Заправо, развијајући динамику приповедања, ослањала сам се на јунаке. Зулејха је сељанка, она мисли у простим реченицама, због тога је први роман написан много краћим слогом, много је ритмичнији. Наравно, важну улогу игра и сценаристичка основа. Што се тиче другог текста, овде је главни јунак учитељ, познавалац немачке поезије који и сам пише стихове. То је диктирало другачији језик: течан, књижевни, сложенији. Главни јунак и његов начин размишљања су условили језик и ритам приповедања. Сама тема је захтевала успорено излагање.
У роману „Деца Волге“ још један Ваш главни јунак је природа, крунисана Волгом. Због чега сте томе поклонили толику пажњу?
─ Волга је веома важан лик у роману. То је моја највећа љубав, моја родна река, моја домовина. Знам је по сваком времену, у свако доба дана, знам како она мирише, каква је на додир. Када сам се припремала за писање романа, осетила сам љубав према њој и у текстовима Немаца из Поволожја. На пример, пре револуције био је писац у немачком Поволожју, Фердинанд фон Валберг, он је оставио за собом неколико историјских романа, драма и ауторских бајки. И у једној од бајки прича да се сваком детету рођеном на обалама Волге у првим минутима живота удахњује у срце љубав према тој реци. Веома лепо! И ја сам разумела да о томе треба обавезно причати у роману, о томе како су нежно Немци волели Волгу. Поволожје је степа, та места су за њих већ постала дом, домовина. Током депортације остали су без те домовине.
У роману „Деца Волге“ унели сте у приповедање сцене из живота Стаљина: како игра билијар или његова размишљања о Хитлеру. Због чега сте одлучили да причате и о вођи?
─ Неко време сам покушавала да напишем основну причу ─ историју учитеља Баха и његове породице ─ али то никако није ишло. После неколико мучних месеци, прво што сам успела да напишем била су четири поглавља о Стаљину. И од тих поглавља почео је да се развија основни сиже. Градила сам тај роман као огледало. Главни јунак Јакоб Бах се креће читавом радњом кроз савладавање разноврсних страхова који буквално деформишу његову личност и ометају му живот: страх од комуникације с људима, страх од губитка вољене жене, страх од губитка детета, страх од историјских догађаја... И тек на крају романа Бах се ослобађа од страхова који га муче. А вођа се креће потпуно другачијом путањом: од моћног надахнућа, полета мисли и еуфорије власти до животног, параноичног страха и неславног краја у загушљивом блиндираном аутомобилу. „Деца Волге“ се могу назвати романом о два оца. Отац људски – Јакоб Иванович Бах који одгаја двоје деце која нису његова рођена, жртвује се практично ради њих и поклања им живот. Други отац, отац нација који оставља без родитељске заштите поједине народе, укључујући народ Немаца Поволожја који 1941. постаје народ-сироче.