Сто људи, сто ћуди у доба короне: Оливера с Новог Зеланда, Марина из Канаде, Наташа из Лондона...

Вирус корона натерао је људе у целом свету да остану у кућама. Како проводе време, Спутњик је питао наше људе из Велике Британије, Канаде, Републике Српске, с Новог Зеланда и дошао до потвде народне пословице - ”сто људи, сто ћуди”.
Sputnik

Неко избацује стару гардеробу и сређује фиоке, неко на Јутјубу пасионирано гледа историјска предавања, поједини поклањају књиге или потпуно прихватају древну мудрост "живети дан за дан".

Оливера Величић, менаџер на аеродрому, Окланд, Нови Зеланд: Држава финансијски помаже

Захваљујући премијерки која нас константно обавештава о стању у земљи и њеној смирености ми не осећамо панику. На почетку пандемије људи су појурили да купују и праве залихе, али сада тога више нема. Наше комшије и пријатељи су сви у изолацији и сви се придржавамо онога што нам је речено. Немамо класичан полицијски час, али полиција опомиње пролазнике ако их затекне на улици, поготову у касним сатима.

У изолацији смо од 25. марта, а седам дана пре тога децу смо повукли из школе. Узела сам неплаћено одсуство од марта до маја, син је у изолацији већ 4 седмице, баш као и сви други који не раде у основним услугама.

Сто људи, сто ћуди у доба короне: Оливера с Новог Зеланда, Марина из Канаде, Наташа из Лондона...

Хране има у изобиљу, једино нема брашна и квасца. Хлеб може да се купи, али највише по два комада. Око 20 - 50 људи  може да уђе у самопослугу, у зависности од њене величине.

Држава је платила свим власницима бизниса за њих и њихове раднике по 585 долара седмично и то за 12 седмица унапред и још по две седмице одмора. Помоћ имају сви – и људи који раде и они који не раде. За оне најугроженије прикупљају се пакети хране. Значи, финансијски смо подпомогнути од државе. Ако неко нема да плати поједине услуге то се може одлажити за 6 месеци.

Саветујем свима да буду увек заузети нечим – очистите и средите фиоке, избаците стару гардеробу и непотребне ствари, што мање користите телефон и што мање гледајте ТВ.

Др Драган Ковач, лекар и писац, Требиње, Република Српска: Божји дар – први оболели тек 10. априла

Становници Херцеговине су имали велику предност (неки су то сматрали и Божјим даром!) да се први случај инфекције вирусом корона појавио тек 10. априла. За то време, у осталим деловима БиХ увелико се извештавало о броју заражених, па и умрлих. Таква ситуација је омогућила здравственом систему у Требињу да се добро припреми за оно што је ипак неминовно уследило. Многи Требињци који су у претходној години нашли ухлебљење у суседном Дубровнику, морали су да се врате назад и сада чекају даљи развој дешавања. Оваква ситуација, са евентуалним губитком посла, брине наше суграђане и уноси додатно сивило у град који је опустео због ограничења кретања.

Када је почело регистровање првих оболелих, овде је прорадио рефлекс сличан ономе са почетка минулог рата – гомилање залиха. Међутим, људи су се полако опустили, тако да се стање вратило у нормалу.
Сто људи, сто ћуди у доба короне: Оливера с Новог Зеланда, Марина из Канаде, Наташа из Лондона...

И велики ауторитети међу медицинским стручњацима, суочени са до сада непознатим вирусом, били су присиљени да своја почетна преоптимистичка предвиђања врло брзо коригују, а неки су, нажалост, постали и медијске жртве својих првобитних изјава. Касније се, отишло у другу крајност, да би сада, по мом мишљењу, извештавање и стручно коментарисање у медијима постало мање-више реално. 

Како имам 65 година, време проводим искључиво уз телевизијске емисије и књиге које су остале непрочитане. А мој нови роман ”Исповијест доктора Рунда”,  изашао баш почетком пандемије, поклањам суграђанима, који су у оваквим ситуацијама жељни историјско-породичних сага везаних за наш град. Препоручујем свима да неке активности и обавезе које су остављали за касније, ураде сада – да своје време проводе, а не да га губе!

Марина Булатовић, новинар и писац, Маркам, Канада: Продавнице алкохолних пића проглашене за "есенцијални бизнис"

Мој супруг ради од куће, а неколико његових колега је послато на "привремено одсуство" због смањеног обима посла. Купили смо додатни радни сто, монитор и све остало што му је било потребно – а те рачуне можемо да приложимо као олакшице при плаћању пореза. Компанија у којој ради мој супруг спада у категорију "есенцијални бизнис". Компаније које нису у категорији основни бизнис – одавно не раде. Изненадила сам се да су радње за продају алкохолних пића, али и продавнице пива и канабиса проглашене за основни бизнис – а представник здравствене организације Еилен де Вила је рекла да са жаљењем признају да су многи Канађани зависници од алкохола и да зато те радње морају остати отворене. Ових дана та информација ме далеко више мучи од пандемије која ће ускоро проћи.

Иако су на почетку постојала ограничења при куповини појединих прехрамбених производа (нпр. јаја) тога више нема.
Сто људи, сто ћуди у доба короне: Оливера с Новог Зеланда, Марина из Канаде, Наташа из Лондона...

Овде многе ствари функционишу по принципу забране и казне, а грађани имају развијену свест да се овде казне и спроводе. У нашој згради пише: забрањено пушење, а прописана казна за оне који то крше је 5.000 долара; у парку ако баците ђубре – казна је 2.000 долара, ако из кола избаците пикавац – 500 долара; у време пандемије када су поједини паркови затворени, уколико кршите прописе следује вам казна и од 100.000 долара ако играте баскет или тенис.

Сваки дан шетамо по локалној шуми-парку и признајем да редовније шетамо сада, него пре КОВИД 19. Што је потпуни апсурд! На Ју тјубу са задовољством гледамо бројна историјска предавања у организацији Културног центра Новог Сада. Седење код куће ми не смета, јер сам пре доласка у Канаду, десетак година живела у Саудијској Арабији и још тада је изолација постала моје природно стање.

Наташа Давидов, власница  јувелирнице "Давидов” у Лондону, Велика Британија: Одупрети се мрачним мислима

Организација у локалним заједницама је за сваку похвалу, као и спремност грађана да помогну, о чему говори и податак да се преко 750.000 особа пријавило да волонтерски помогне Националном здравственом систему. Обраћања званичника у медијима су лишена сувишних емоција и озбиљна.

Уврежено је мишљење да Британци нису великодушни у исказивању емоција, тако да не осећате атмосферу страха ни панике. Заправо, људи су чак и превише лежерни. Већина не носи ни заштитне рукавице, ни маске. Иначе, велики су поклоници боравка у природи, тешко их је дисциплиновати да не иду у паркове и шетају, да се заиста придржавају одредби Владе.
Сто људи, сто ћуди у доба короне: Оливера с Новог Зеланда, Марина из Канаде, Наташа из Лондона...

Сада је потребно да изолацијом заштитимо себе и своју околину. Подлегање емоцијама, страху и ирационалним одлукама може бити фатално и треба да нађемо снагу у свом унутрашњем бићу да се томе одупремо. Живети дан по дан, уз одупирање мрачним мислима и бригама је највише што можемо да урадимо. Многи су психолошки правци њу ејџ филозофије, а понајвише религије објашњавали да треба тако живети. Сада, када таква мудрост није само занимљива реченица у књизи или атрактиван пост на социјалним мрежама, већ наша реалност, мораћемо да тај задатак савладамо и присвојимо као део свог пута.

Коментар