Вековима су заразне болести биле нешто што је мучило човечанство, утеривало му страх у кости и стварало неизвесну будућност. Све то, промениле су вакцине.
Откако је енглески сеоски лекар Едвард Џенер први пут успешно применио поступак вакцинисања и утемељио имунологију, вакцинацију и превенцију болести као посебне медицинске дисциплине, човечанство је лагано почело да схвата да заразне болести не само да могу да се лече, него и да се спрече. Више им нису придавана натприродна својства, па је веома брзо заборављена стара баба, у српској традицији називана „чума“, која преноси кугу.
Улога вакцина — од Џенера и великих богиња до Гејтса
У прошлом веку заборављене су и неке веома тешке заразне болести, искорењене захваљујући вакцинацији. Последњи случај дифтерије, тешке заразне болести, у Србији је забележен 1980, а дечје парализе 1996. године.
Када је 1972. у Југославији избила епидемија великих богиња, што је редитељ Горан Марковић овековечио у филму „Вариола вера“, само су двојица лекара могли да препознају о којој болести се ради — професор Миомир Кецмановић и доцент Војислав Шуваковић, који су својевремено били на специјализацији у Индији и видели како та болест изгледа. Вероватно је и у Европи ретко ко могао да је идентификује, с обзиром да је на нашем континенту, такође, захваљујући вакцинацији давно искорењена.
Са борбом против великих богиња и почиње историја вакцина и вакцинације. То је прва болест коју је човечанство решило да искорени. И успело је у томе након дуге и тешке борбе, која је трајала скоро два века.
Како је настао назив вакцина
Пионири у борби против великих богиња били су Кинези у 16. веку, који су у борби против ове болести примењивали инокулацију — уношење зараженог ткива у ткиво здраве особе. Они су красте великих богиња скидали са заражених и убризгавали их у ноздрве здравих или су им их утрљавали у кожу.
Овај поступак постао је популаран у Енглеској почетком наредног столећа захваљујући аристократкињи под именом лејди Мери Вортли Монтагју. Међути, инокулација је наишла на осуду јавности, с обзиром да се често дешавало да људи над којима је вршена добију заразу и умру.
Поменути Едвард Џенер успео је да пронађе вакцину против великих богиња. Он је, посматрајући млекарице оболеле од мање опасних крављих богиња, закључио да оне постају имуне на велике богиње. Отпочео је низ експеримената и 1796. је у раницу коју је направио на руци деветогодишњег дечака убризгао гној узет из красте настале као последица крављих богиња.
Џенер је дечака излагао великим богињама, али овај се није заразио — био је то почетак вакцинације. Овај енглески лекар дао је вакцини и име, које потиче од латинске речи за краву (vacca).
Пастер против беснила
Историја вакцинације не би била потпуна да се не помене име француског биолога Луја Пастера, који је, око сто година након Џенера, пронашао вакцину против беснила. Дечаку којег је ујео бесан пас, Пастер је убризгао серум са ослабљеним вирусом беснила и дечак никада касније није оболео од те болести.
Пастер је терапију назвао вакцином против беснила и тако проширио значење термина који је установио Џенер, а који се до тада односио само на превенцију великих богиња. С обзиром на утицај који је Пастер имао у свету медицине, вакцина је постала општи термин за све третмане који подразумевају убризгавање живих, ослабљених или убијених вируса у облику инјекције, како би се створио имунитет против заразних болести.
Развој науке у 20. веку довео је до експлозије развоја вакцина. Тако су од 1914. до 1969. пронађене вакцине против великог кашља, дифтерије, тетануса, грипа, заушака, дечје парализе, морбила и рубеола.
Од масовне вакцинације до јавно-приватног партнерства
Вреди поменути два научника који су открили вакцине за две веома фаталне болести. Француз Гастон Рамон пронашао је вакцину против дифтерије, док је Американац Џонас Солк пронашао вакцину против дечје парализе.
Рамон је 1923. почео експерименте са бактеријом која изазива дифтерију — загревао ју је и третирао формалином. Убивши је на тај наин, убризгао ју је пацијентима. Једном убризгана, убијена бактерија је стварала имунитет код људи. Сличан поступак применио је Солк 1952. године, када је тражио вакцину против дечје парализе. Обе болести готово су искорењене у свету захваљујући вакцинама.
Педесете су године када се свет суочава са масовном деколонизацијом и упоредо са тим вакцинацијом. Младе азијске и афричке државе желеле су да достигну ниво развоја некадашњих колонијалних господара и да заштите здравље својих становника. Тренд масовне вакцинације примењивао се од педесетих година и у развијеним земљама. Ипак, ни тада масовна вакцинација није пролазила без отпора. Он је, додуше, био мањи него данас, када живимо у добу када је (дез)информацији захваљујући друштвеним мрежама потребно кратко време да стигне до корисника.
Албанци одбијали вакцинацију
Тако су, на пример, припадници албанске мањине у Југославији одбијали да приме вакцину против дечје парализе, јер је она наводно служила за стерилизацију Албанки. Међутим, вакцинација је без обзира на све отпоре, од педесетих година постала неодвојиви део живота и одгајања деце.
Вакцине су се показале као најефикасније средство у сузбијању заразних болести, тако да је 1980. Светска здравствена организација (СЗО) објавила да су велике богиње, прва болест за коју је пронађена вакцина, нестале. У данашње време, дечја парализа присутна је још само у Авганистану и Пакистану.
Седамдесете године доносе развој нових вакцина захваљујући открићу да делови патогена могу да заштите од болести коју изазивају, без потребе да се убризгавају, као што је случај са старијим типовима вакцина. Такође, научници су закључили да се имуни одговор може побољшати методом која се назива конјугација, која укључује комбиновање патогена који изазива болест са протеинским носачем неког другог патогена, што је утрло пут развоју пнеумококних и менингнококних вакцина.
Осамдесете су донеле откриће рекомбинантне ДНК и са тим напредак у технологији производње вакцина. Изоловање генетског материјала из вируса који изазива болест и његова примена у производњи вакцина, омогућили су сигурнији начин стимулисања имуног одговора, јер не укључује инфекцију вирусом.
Поред тога што су деведесетих направљени одређени помаци у развоју вакцине против маларије, у 21. веку шеф научног тима фармацеутске компаније ГСК др Рино Рапуоли почео је да примењује нови приступ вакцинацији. Ослањајући се на напредак геномике, науке која изучава структуру и организацију генома, Рапуоли је развио технику под именом обрнута вакцинологија, која је довела до открића вакцине против менингитиса Б.
Скупље вакцине, застој у вакцинацији
Деведесете године прошлог века и почетак новог века, поред тога што доносе напредак у развоју вакцина, доносе и застој у масовној вакцинацији. Државе у развоју више немају средстава да финансирају масовну вакцинацију, а са беспарицом се суочава и СЗО, према чијим подацима данас у свету више од 30 милона деце није у потпуности имунизовано против смртоносних болести, а многа уопште нису примила ниједну вакцину. Такође, цена вакцина је непрестано расла.
Како би обезбедила наставак масовне вакцинације, СЗО прибегава јавно-приватном партнерству и у кампање вакцинације укључује разне организације, као што је фондација Била и Мелинде Гејтс. Године 2000. основан је Глобални савез за вакцине и имунизацију (ГАВИ). Циљ ГАВИ је, како стоји на веб-сајту СЗО, подстицање произвођача на снижавање цена вакцина за најсиромашније земље у замену за дугорочну, масовну и предвидиву потражњу тих земаља. Успех ГАВИ огледа се у томе што се од 2000. смртност деце од заразних болести преполовила, а око 13 милиона деце је вакцинисано.
Последња вакцина која је пронађена, била је вакцина против ебола вируса, у јеку епидемије која је захватила неколико афричких земаља 2014/2015, али, како се наглашавало у круговима СЗО, вакцина је за велики број људи стигла прекасно. Због тога је 2017. на маргинама Светског економског форума у Давосу основана ЦЕПИ — Коалиција за иновације у спремности за епидемије.
Међутим, поставља се питање како бити спреман за изненадну епидемију као што је ова у којој се тренутно налазимо, коју нико није могао да предвиди и очекује? На то питање још нико не може да дâ ваљан одговор.